Dve vrste informacija, samo na prvi pogled nepovezanih, bile su najupečatljivije tokom jučerašnjeg dana u medijima i po društvenim mrežama. S jedne strane, reketaški napad na kafić u Dobračinoj i atentat na poznatog advokata u Resavskoj ulici, obe u centru Beograda, a s druge podatak da je više od 85 odsto stanova prometovanih u 2019. i 2020. godini prodato za keš.

Režiser Srđan Dragojević je napisao da “milijarda evra keša, kojom je u Srbiji plaćeno 35.000 stanova samo u 2020. godini nije privukla pažnju Poreske uprave, ali zato jeste frilenser koji mesečno zaradi 400 evra, dajući časove preko interneta”. Brojke kojima je baratao tviteraš Goran Radosavljević su još poraznije: “Za tri godine oko 10 milijardi evra gotovog novca je prošlo kroz sektor nekretnina u Srbiji. Samo u 2020. od oko četiri milijarde evra prometa, oko 3,5 milijardi evra je došlo iz sopstvenih sredstava kupaca. I to u zemlji u kojoj je prosečna plata 500 evra…”

Po njegovom mišljenju, “jedini zaključak je da kriminal opasno buja”, odnosno da navedeni podaci mogu da se objasne samo “masovnim pranjem novca”.

Kolega Zoran Kurtović je pre dva dana napisao da su “kriminalci srce regiona”, “široka balkanska duša koju ništa ne može pocijepati na više djelića”: “Da se kriminalci pitaju, region bi davno postao jedinstvena teritorija, bez granica i carina… Kriminalci, oni pravi, za razliku od ovih koje plaćaju da žmire na oba oka i ne čuju na oba uha, kriminalci koji kradu, ubijaju, otimaju ljude i imovinu, ucjenuju, švercuju akcizne robe, truju sve što mrda drogom i opijatima, od prvog dana rata nisu prekidali saradnju. Oni nemaju naciju, samo novac!”

Ljudska tragedija, rat, nepogode, nestašice i nevolje su bogomdana prilika za brzu, lukrativnu karijeru koja je vođe kriminalnih klanova dovela do neslućenih visina, do krezovskih bogatstava za čije poreklo ih danas niko ne pita. Niti sme.

“Sve je to uredno proprano u stranačkim veš mašinama, otkuvalo se, bijeli se veš prostro, ni jedne mrlje na njemu. Tako oprano, položeno je kao kjučni statički kamen, utemeljen u svaku od stranaka, kapital se danas nesmetano kreće regionom, njegovi vlasnici su ktitori crkava, dižu džamije, katedrale, investitori su superluksuznih molova, vlasnici grandioznih hotela, lanaca, trgovina… Kupuju fabrike, otpuste radnike, na fabričkom tlu zidaju veleljepne zgrade”, objašnjava Kurtović.

Oni su, kao “jataci sopstvenih tajni”, uvek uz vlast i vlast uz njih. I jedni i drugi znaju da misterija ne sme biti otkrivena, jer ona nije ništa drugo do pljačka naroda.

“Tragedija je kad je kriminal bolje organizovan od države a vode ga isti ljudi”, napisao je svojevremeno moj prijatelj iz Kanade Miroslav “Dado” Hegenberger. Nekad bio Sarajlija, baš kao i kolega Kurtović, koji je svoju sjajnu analizu kriminalnog miljea u kome živimo zaključio konstatacijom da “nema države bez kriminala i mafije, ali da nema ni mafije i organizovanog kriminala bez države”.

Jednostavno, nema ozbiljnog kriminala bez drzavne politike praštanja, okretanja glave i krišom pružene ruke za deo plena. Što bi rek’o Ninus Nestorović: “Vezu između države i kriminala je teško prekinuti. Duga je to veza.”

Ovde, kažu, narod ima pamćenje kraće od dva televizijska dnevnika. Ovog od večeras i onog u podne. Zato pogledajmo šta su bile “teme dana” u prve tri sedmice januara ove godine, tek da nam bude jasnije zašto su sad mediji gotovo ujedinjeni u detaljisanju pikanterija iz glumačke škole onog bivšeg “arkanovca”.

Počelo je ubistvom dva nedužna pešaka u Nišu od strane bahatog mladića koji je nedelju dana divljao po gradu vozilom, što je izazvalo ogorčenje i proteste građana, prvenstveno zbog činjenice da ga niko nije zaustavio i da je taj 19-godišnjak kao sin bivšeg policajca smatrao da mu je sve dozvoljeno. To nije uspeo da zabašuri ni nesretni ministar policije koji je istog dana odleteo do Niša, da bi u antalogiju beskrupuloznosti ušla njegovo zapažanje o “niskim ivičnjacima trotoara”, koje je, of course, ostavila prethodna vlast…

Mediji bliski sadašnjoj vlasti su bržebolje izvukli na površinu priču o prebrzoj vožnji poznatog košarkaša (nije nevažno što je to bilo noću, i po autoputu), ne bi li tako jednim udarcem “ubili dve muve”: skrenuli pažnju sa niške bruke i ocrnili čoveka kojeg su neki opozicioni lideri pomenuli kao mogućeg protivkandidata predsedniku svega ovoga u aprilu iduće godine. To je išlo uporedo sa razvlačenjem vladike Grigorija zbog njegove namere da okupi tri stotine mladih, nekompromitovanih ljudi, voljnih da nešto promene u ovoj državi.

I treća “tema dana” se na svoj način, možda bolnije od svih prethodnih, odnosila na loše stanje države i u državi, jer nema drugog objašnjenja za izuzetno veliku smrtnost lekara i zdravstvenih radnika tokom pandemije, izazvane korona virusom.

Ako već slika o državi ne može da se popravi, menjaj kanal! Probalo se sa “sapunicom” o ljubavnoj vezi mame nacionale – nije dugo trajalo, sad je na redu uhapšeni predator… Nemam pravo da bilo koga prozivam zbog toga, jer sam se i sam poslednjih dana uglavnom bavio različitim oblicima i slučajevima seksualnog zlostavljanja, ali imam utisak da ni ovo iznenadno bavljenje mnogo značajnijim pitanjem – otkud tolike pare van bilo kakve kontrole, posebno od strane državnih organa – neće dugo potrajati!

Možda i zbog toga što iako sve veći broj ljudi jako dobro zna šta je sve potrebno da bi naš život, brak, biznis, pa i država u celini uspešno funkcionisali, većina provodi vreme baveći se ralozima zašto nešto ne funkcioniše, međusobno optužujući jedni druge, posebno preko modernih društvenih mreža… Time se razlika koja se u normalna vremena stvara između onih koji deluju i onih koji samo kritikuju još više povećava, jer u Srbiji, na žalost, izgleda da uspešno funkcioniše samo – kriminal!