Danas se navršava šest godina od kako nas je iznenada napustio moj prijatelj Vasilije Vasa Radović.
Na njegovoj sahrani Žarko Gvero “Gera” rekao je da ćemo se mi, njegovi prijatelji i drugari, dok smo živi sećati gde smo bili i šta smo radili u petak 10. septembra 2014. nešto pre podneva: “Vest o Vasinoj iznenadnoj smrti zatekla je nekoga na ulici, nekoga na putu, nekoga u bolnici, nekoga u kafani… ali sve nas na istom mestu – u dubokoj neverici da je tačno ono što smo čuli!”
Ako se ikada bude napisala jedna pristojna istorija ovog prostora, u kojoj će ljudi biti važniji od država, bitaka, vojskovođa i političara, siguran sam da bi se i priča o Vasinom životu morala naći na tim stranicama. Rođen u Subotici 16. januara 1947. godine, odrastao u Nišu, Danilovgradu i Podgorici, od svoje dvanaeste Beograđanin u punom smislu te reči, Crnogorac po poreklu a Jugosloven u duši i srcu, Voždovčanin po svemu što je krasilo najveći deo njegovog života i rada, kosmopolita po karakteru…
Vasu Radovića je nemoguće svrstati u bilo koju užu geografsku, istorijsku ili profesionalnu odrednicu, jer ih je sve prihvatao kao svoje i u svakoj bio iznad i izvan klišea, običaja i okolnosti. Tako je i njegova radna biografija daleko prevazilazila faktografiju iz radne knjižice!
Pamtimo ga kao visprenog i izuzetno sposobnog omladinskog funkcionera, dugogodišnjeg sekretara Odbora za proslavu Dana mladosti, kao najboljeg direktora sportskog centra u Šumicama, kao vrednog rukovodioca u GIRO „Beograd“, “Parking servisu” i “Energogasu”… ali ne po godinama koje je proveo na nekoj funkciji već po načinu na koji se ophodio prema ljudima, od najbližih saradnika do onih čije je probleme rešavao, po lakoći kojom ih je rešavao, po duhu koji je širio oko sebe, po tragu koji je ostavljao…
Vasa Radović ima počasno mesto i u galeriji urbanih legendi, bez kojih bi kafane kao omiljena sastajališta Beograđana bile manje prijatna mesta, u kojima njihov dobri duh obitava još dugo posle tužnog skupa na nekom groblju. Njegove druge adrese bile su “Sport”, “Dušanovački cvet” i poslednjih nekoliko godina “Stari bunar” na Dušanovcu, u čemu nije teško prepoznati dubok trag koji je u beogradskom ugostiteljstvu ostavio tandem Slavko Petrović – Milan Ocokoljić.
U “Bunaru” smo se skoro pune tri godine, svakog petka, okupljali za Vasinim astalom, najčešće samo njegov više prijatelj nego rođak Darko Radonjić i ja. A onda nas je iznenada napustio i Darko (1964-2017), pa sam juče na Lešću obojici položio cveće na grob.
„Dobri duh Vase Radovića“ naterao me je da se zaustavim i kraj spomenika na kojima su fotografije mog najboljeg druga iz Beograda Dragana „Dadice“ Jovanovića (Beograd 1949 – Beograd 2009) i jednog od mojih sarajevskih prijatelja Zorana Ćapina „Čape“ (Mostar 1948 – Beograd 2018).
“Groblja su dokaz života, a ne pustoši”, napisao je Ivo Andrić u “Travničkoj hronici”. Groblja imaju značenja ukoliko govore o životu ljudi koji u njima leže i ukoliko bacaju svetlost na put sadašnjih ili budućih naraštaja. Ako toga nema, dodao je naš nobelovac, “i groblja umiru”.
Za desetak dana trebalo bi da bude objavljena četvrta knjiga sa mojim komentarima, koje sam punih 16 godina pisao za “Blic”. Posle “Sa Beogradom na Ja” (2004-2010), “Sa Tadića na Vučića” (2011-2013) i “Sa nadom u nalo sutra” (2014-2017), pod naslovom “Sa mnom više nema šale” sakupljeni su zapisi od početka 2018. do 4. maja ove godine, kad sam objavio prvi komentar na ovom portalu.
U predgovoru za 2019. godinu, koleginica Seška Stanojlović je napisala da je „Mrđenova profesionalna posvećenost novinarstvu neodvojiva od njegovog karaktera i njegovih ljudskih vrlina“ i da „iz tog njegovog nadasve ljudskog poriva potiče i specifična kultura sećanja: na ljude koji su bili deo najpre njegovog, ali i naših života, ili život sam“.
Kao „omaž svima koje je posthumno nagradio svojim saosećajnim darom“, moja prijateljica je od mnogobrojnih „minijaturnih spomenika utisnutih u papir“ izdvojila tekst napisan pre deset godina (u „Blicu“ objavljen u sredu 21. jula 2010.), posvećen Višnji, supruzi našeg kolege Petra Lukovića: „Ušla je jedne letnje večeri, lepa, visoka, nasmejana, u svilenoj haljini i sa velikim šeširom, a ja sam pomislio da su baš zbog nje izmišljene visoke potpetice. Ako ima Boga ona mu se u prošlu subotu predstavila u takvom izdanju, a ono što je teška, višegodišnja borba sa opakom bolešću učinila ostaće sa zemnim ostacima, juče pokopanim na Lešću.“
Odlazeći juče na Lešće znao sam da ću Sešku zateći kraj spomenika njenom prerano preminulom sinu i mom dragom kolegi Milošu Šteriću (Beograd 1977 – Njujork 2016), pa smo nas dvoje zajedno posetili i grob Višnje Luković (1955-2010).
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar