“Biti danas čestit, razuman i dobro informisan najbrža je prečica do naglog pada imuniteta” – napisao je pre godinu dana moj prijatelj, doktor Miroljub Stojković.

Da se podsetimo, 15. marta 2020. je odlukom predsednika svega ovoga (koju su potpisali i premijerka i predsednica Narodne skupštine), pošto je u Srbiji registrovano ukupno 48 slučajeva zaraženih virusom korone, uvedeno vanredno stanje, koje je trajalo do 6. maja.

Pod sloganom “zatvara se život, da bismo sačuvali živote naših roditelja”, jer se najveći deo mera odnosio na starije od 65 godina, počela je igranka oko parlamentarnih izbora zakazanih za 21. jun, sračunata upravo na to da na njih izađe što više pogrešno informisanih građana. Kojima je pre manje od dvadeset dana saopšteno da je reč o “najsmešnijem virusu u istoriji”.

A onda je usledio skoro dvomesečni “one man show”, zbog koga je čestitim, razumnim i koliko toliko informisanim ljudima svakog dana bivalo sve gore, što je, kako se kasnije pokazalo, dovelo do kolektivnog pada kako imuniteta tako i poverenja u sposobnost države i njenih organa da se nosi sa “najvećom pandemijom u istoriji”, kako je to saopšteno juče iz nečega što se naziva “medicinski deo Kriznog štaba”.

Sve što se kasnije događalo bilo je po istoj matrici, satkanoj od protivrečnih ocena, ustupaka pojedinim sektorima, zakasnelih mera i veličanja nepogrešivosti “jedine instuticije sistema”. Rezultat, u narednih godinu dana (prema podacima od 15. marta 2021.) ukupno 520.911 obolelih, a preminulo 4.747 osoba, od čega više od stotinu lekara. Juče 4.634 novih slučajeva, 28 umrlica.

“Na ljutu ranu, da poljubim da prođe” – upravo tako sad izgledaju najnovije “pooštrene mere”, sa kojima ćemo živeti u narednih pet dana.

Pitanje je, međutim, da li je u ovom trenutku uopšte moguć drukčiji pristup, bez ozbiljnog sagledavanja ukupne situacije u kojoj se država nalazi. Ne mogu tek tako da se složim sa ocenama mog prijatelja Dragana Murara da “život jedva tumara Srbijom, jer milion i po ljudi živi u siromaštvu, dva miliona jedva krpi svoj opstanak, a sedam stotina hiljada je bukvalno na ivici gladi”, odnosno da je “Srbija u dužničkom ropstvu”, iako se to juče delilo i lajkovalo po društvenim mrežama.

“Vlast je interesna grupa neobrazovanih, mutnih, gramzivih skorojevića. Kriminal je postao državni posao, simbioza političkog i realnog podzemlja vodi nas u nestajanje” – tom neveselom prognozom završava se pomenuta “analiza stanja”.

I… onda ništa.
“Filozofi su svet samo različito tumačili, ali radi se o tome da se on izmeni”, napisao je Karl Marks (1818-1883) u proleće 1845. godine (“Teze o Fojerbahu”). Nadam se da mi neće zameriti moja prijateljica Vera Čukanović ako napišem da me je na ovaj znameniti citat podsetila njena jučerašnja objava o ćutanju, kao izboru manjeg zla…
“Ajde, ćuti, bar ti se svekrva ne meša u brak, šta bi da se meša. Ajde, ćuti, šta bi da te muž tuče, da je alkoholičar, budala, mani se leptira. Ajde, ćuti, kakvo je vreme došlo čuvaj tu platu pa nek je i 30.000 dinara. Ajde, ćuti, nek igra igrice po ceo dan, bar ne duva travu, nije upao u loše društvo. Ajde, ćuti, šta fali što te boli duša, bolje to nego da imaš ozbiljnu bolest…”

I tako redom, piše naša sugrađanka iz Surčina. Tri puta “ajde ćuti”, pa jednom “daj ućuti”!

“I budi tužan, ogorčen i nezadovoljan, besan, bolestan, umoran, bezvoljan sa ‘ućutanom knedlom u grlu’, jer našao si da porediš svoj život sa ‘gorim’, da se uljuljkavaš jer može biti gore. Može biti gore. Ali može biti i bolje. A bolje može biti samo kad ne ćutiš svoj bol i ne trpiš nešto što te muči samo zato što može biti gore.”

Već je da gore biti ne može!