"Žene trpe nasilje u porođajnim salama decenijama, a ako ga neka žena i prijavi slučaj pred Lekarskom komorom brzo zastari"

Suština zahteva protesta koji je juče održan ispred Ministarstva zdravlja jeste korenita reforma zdravstvenog i konkretno ginekološko-akušerskog sistema, ističe novinarka Nova.rs Dragana Pandurević Jovović za N1.

„To bi podrazumevalo edukacija zdravstvenog osoblja i insistiranje na poštovanju protokola. To je sistem u kome rade zdravstveni radnici prezatrpani poslom, nisu adekvatno za njega plaćeni, a ni edukovani, obučeni da se ponašaju prema pacijentima na human način, niti se na tom aspektu njihovog posla insistira“, rekla je ona.

Koliko kod da je slučaj Marice Mihajlović iz Šida, koja se porodila u Sremskoj Mitrovici, ali je njena beba preminula, potresao javnost, Pandurević Jovović se boji da njena priča neće doneti preko potrebne promene.

„Praksa je pokazala da kada se desi jedan ovakav slučaj, prati ga uragan u javnosti, medijima i među aktivistima… Ali posle nekoliko dana interesovanje splasne, a tamo gde bi trebalo da postoji sluh – u sistemu – vlada dobro provereni recept ‘ćuti, pravi se mrtav dok ovo ne prođe“ i taj recept uvek pali. Bura će da prođe, a stvari će da se vrate u stanje prethodne tišine“, kazala je ona.

U društvu u kome je svest takva da 95 odsto ne samo partnera ne bi htelo da prisustvuje porođaju, nego i 95 odsto žena ne bi povelo svog partnera na porođaj, činjenica da su neka porodilišta vratila pratnju tokom porođaja je samo ceremonijalni korak, kaže Pandurević Jovović.

Kazna za ovakvo nasilje - najčešće do dve godine

Marina Mijatović, advokatica, rekla je da što se tiče lekara koji je uhapšen povodom slučaja Marice Mihajlović, mnogo toga može da bude urađeno, ali da je pitanje koji će mehanizmi biti iskorišćeni.

„Praksa kaže da uglavnom pred lekarskom komorom dođe do zastarevanja, jer su rokovi kratki – od trenutka kada se desio događaj, vi morate u potpunosti da okončate slučaj pred lekarskom komorom. Ukoliko to ne uradite, dolazi do zastarevanja i pravno su vam ruke vezane“, objasnila je.

Mijatović kaže da postoji solidarnost među lekarima da se oni štite, a da se sa druge strane pacijenti osuđuju što su uopšte pokrenuli postupak.

„Postavlja im se pitanje zašto nisu promenili lekara, ukoliko u njega nisu imali poverenja“, navela je ona.

Mali je broj medicinskih radnika osuđen, kaže advokatica, i to su uglavnom slučajevi sa smrtnim ishodom, a kazne su do dve godine zatvora i privremeni gubitak licence.

Lekar treba da preduzme sve što je u njegovoj mogućnosti, u skladu sa pravilima struke i nauke, podsetila je.

„On ne može da nam garantuje da neće doći do negativnog ishoda, ali ako se ustanovi da nije preduzeo sve ili da je preduzimao mere koje se zabranjuju u svetu, onda se to ispituje. Takva mera je skakanje po stomaku koje se ne preporučuje. Postoje istraživanja koja kažu da tu ima više štete i po bebu, i po majku“, kazala je ona.

Porodilje se stavljaju u položaj podređenosti

Dragana Pandurević Jovović kaže da postupak protiv babice sa kojom je ona imala problem tokom svog porođaja nije pokrenula, jer joj je „u tom trenu savetovano da će to o nju imati više štete nego koristi“.

„Slučaj sam prijavila Kancelariji za rodnu ravnospravnost i u nekom neformalnom razgovoru s njima shvatila sam da ne mogu mnogo toga uraditi, jer nemam materijalne dokaze i ne mogu da nađem svedoke. Moj i oporavak mog deteta trajao je mesecima, a onda je i momenat zastarevanja igrao ulogu“, objasnila je.

Mijatović je navela da se mnoge porodilje stavljaju u položaj podređenosti tokom porođaja.

„Njima se govori da moraju da budu tihe, da ne smeju da pitaju i traže. Šalje joj se poruka da, ukoliko više trpi bolove, biće bolja žena i majka. Sam Zakon o pravima pacijenata reguliše da je obaveza lekara i sistema da nam omogući olakšavanje patnji i bola. U slučaju žena baš je obrnuto – njoj se kaže da treba da trpi. Takođe, žena ne daje pristanak u situaciji o kojoj je informisana o svim ovim intervencijama o kojima pričamo. Da li je ona uošte saglasna sa tim? Bitan je deo nasilja je da im se ne daje voda ili hrana, čak i kada porođaj traje 12 sati, a očekuje se od njih da budu ‘vrlo saradljive'“, ističe.

Nismo dobili odgovore šta to znači kada žena „nije saradljiva“ i „neće da se porodi“, kaže Mijatović.

„To su rečenice koje prethodne nasilju. Žena mora da se porodi i ona je odgovorna za sve što se desi. Sve je to u jednom krugu – prvo da ćuti, do fizičkog nasilja sa fatalnim ishodima – sve su to oblici akušerskog nasilja“, objasnila je.

Najveći broj akušerskog nasilja se, kaže, dešava u najvećim bolnicama, ali izgovor da tu ima mnogo porođaja ne sme biti olakšavajuća okolnost kada se vrši nasilje nad ženama.

„Malo je veći procenat nasilja od strane lekara, ali gotovo je izjednačen sa nasiljem koje vrše babice“, navodi.

Nasilje koje je toliko dugo da ga tolerišu sve strane

Pandurević Jovović kaže da joj je juče na protestu prišla žena koja je rekla da je ona doživela nasilje 1997. godine.

„Mnogo je primera akušerskog nasilja tokom decenija. To je toliko postalo ukorenjeno, duboko u sistemu da je postalo nešto što tolerišemo i sa jedne, i sa druge strane. Nasilje se relativizuje i potpuna je nesvesnost koliko to štete nanosi i ženama, njenoj porodici i društuvu u celini“, istakla. je.

Jedna od deset žena se ne odluči da ponovo rodi dete, zbog negativnog iskustva u porodilištu. Ovo je problem koji utiče i na natalitet, ali u našem društvu ne obraća se pažnja na suštinske probleme, već se vuku populistički potezi.

„Da se ceo sistem promeni, to mnogo košta vremena i novca. Trebalo bi uposliti komententne ljude koji će se ovim problemom baviti, trebalo bi uložiti i lične i kolektivne napore. A mi šminkamo problem, dok ga guramo pod tepih“, rekla je.

Mijatović dodaje da nije reč samo o porodljama, već o svim ženama koje ulaze u zdravstveni sistem.

„Ne možete da dobijete informaciju, čim uđe na vrata, imamo osuđujući odnos prema njoj. Kada uđe u sistem, ne pruža joj se informacija na koji način može da zaštiti svoja prava. Ako žena kaže da nije zadovoljna uslugom, upute je na pravnika koji radi u toj ustanovi, a to je problem, jer on je tu da ugasi požar. Usmene prijave se ne beleže, pa onda direktori klinika kažu da problem nije sistemski, jer nema dovoljno prijava“, objašnjava.

Nisu svi medicinski radnici nasilnici, ali problem treba iskoreniti

Pandurević Jovović kaže da može da razume žene koje su trenutno trudne ili koje hoće da ostanu trudne, a koje su sada uplašene ovim pričama.

„Važno je istaći da akušersko nasilje nije pravilo i nisu svi zdravstveni radnici nasilnici. Nama je sada važno da ukažemo na problem koji treba da se eliminiše. Jako ja važan momenat osnaživanja žena, jer moraju da shvate da nisu same u onome što su doživele i da ono što su doživele ne moraju da potiskuju. Jednako je važno da se edukuju. Teret ne treba da se prebaci na ženu, jer je sistem ne štiti i ne daje joj prostor da u njega ima poverenje, ali smatram da je taj momenat edukovanosti i pripremljenosti za porođaj jako bitan“, ističe ona.

Novinarka podseća da se ženama najčešće govori kako će „prirodno znati šta treba da urade“, a kada se to „prirodno ne desi“, šalje im se poruka da nisu dovoljno dobre.

„Edikacija se tretira kao novotarija, ali zaista je bitna. U ovo se mora ući ratnički“, zaključila je ona.