9
Hasan Muškić je tada bio sedmogodišnjak, video je svakakve mučne prizore pre i za vreme genocida u Srebrenici, ali nije mogao da ih čuje niti ili priča o njima i strahu koji je osećao. Znao je da mora da beži kada i drugi. Njegovo svedočenje je najtiše sećanje na genocid u Srebrenici, ispričano znakovnim jezikom.
Prve ratne scene koje se seća Hasan Muškić su intenzivnije granatiranje sela oko Cerske već 1993. godine, kada je imao samo pet godina. Nije ih čuo, ali ih je osećao telom, a očima je razumeo šta su strah, patnja i smrt, piše Detektor.
„Ovde oko kuće gde smo se igrali, čim smo videli da je eksplodirala granata, osetio sam neke vibracije, video sam ljude kako beže i beže, znao sam da je to neka opasnost, pa sam i ja pobegao. Imitirao sam ljude, sve što su oni radili, radio sam i ja“, objašnjava dok rukama pokazuje kako je osetio vibracije.
Hasan je rođen bez ikakvih poteškoća, ali je posle medicinske procedure u ranoj mladosti izgubio sluh i sposobnost govora. U razgovoru koristi znakovni jezik, koji novinarima tumači njegov brat Šemsudin, iako, uz njegovu želju za razgovorom, ekipi Detektora pomoć zamalo nije bila potrebna.
Nikada se tokom rata nije odvajao ni od braće ni od majke, iz straha da će mu život biti u opasnosti jer nije mogao da čuje i govori. Dok pokušava da opiše količinu straha koju je tada osećao, Hasan se čvrsto grli rukama i pokazuje novinarima kako se naježi na koži koju je stalno imao.
Odrastanja u Cerskoj seća se zbog nemaštine.
„Nismo imali dovoljno hrane za jelo, niti dovoljno odeće i obuće. Ali prvo čega se sećam je da sam ja prvi od sve dece bio odvojen da bih mogao da jedem“, priseća se on.
Nakon što je obližnja sela 1993. godine zauzela srpska vojska, a kuće spaljene do temelja, Hasan je sa porodicom napustio rodnu Cersku. Zajedno sa većom grupom ljudi koja se okupila iz Cerske i obližnjih sela, krenuli su prema Konjević-Polju, a potom Srebrenici. Sećajući se tog dana, kaže da mu nije bilo jasno zašto to rade, niti su njegovi ljudi znali da mu to objasne.
„Nisam ništa čuo ni znao, ali sam video da ljudi polako hodaju i daju nam znak da ćutimo, pa sam i ja uradio isto. Vidio sam da se drže, pa sam uvijek držao majku ili bratovu košulju“, rekao je Hasan i dodao da je odlaskom iz Cerske zauvijek izgubio djetinjstvo i bezbrižnu igru.
Sigurna zona i nesigurno detinjstvo
Zgrčivši lice i pokušavajući da vrati stara sjećanja na život u Srebrenici, Hasan nerado odgovara, jer mu se vraćaju slike straha i patnje koje je vidio kod drugih ljudi. Jedan od naizgled srećnih trenutaka dečije igre tokom fudbalskog turnira na poligonu u Srebrenici, 12. aprila 1993. godine, prekinule su četiri granate ispaljene sa položaja Vojske Republike Srpske (VRS) u kojima je poginulo 105 i ranio više od 100 civila.
„Bio sam uplašen, uplašen, nisam znao gde da idem. Naši rođaci su živeli u školi u blizini poligona, očev rođak me je brzo odveo i čuvao u školi. Taj rođak je kasnije poginuo u genocidu, nije uspeo da se spase”, priseća se on i dodaje da je osetio vibracije granata, video krv i ranjene ljude.
Njegov brat Šemsudin, samo godinu dana stariji od njega, i sam je bio dijete tokom rata, a od Hasana se, kaže, rijetko odvajao, jer su bili najpovezaniji. Kada bi sa bratom išao po vodu ili hranu, Hasan bi ostajao kod majke. Ni danas ne može da zaboravi taj odlazak po vodu.
„Pale su dve-tri granate i tada sam sa bratom prvi put video da je na licu mesta ubila ženu. Nije da ne znaš šta je, vidiš, ne miče se, vidi se krv“, priseća se Šemsudin događaja koji ga je do danas ostavio traumatizovanim.
Za vreme rata ima tri sina sličnih godina i u njima vidi najbolje propušteno detinjstvo.
„Bilo je teško i strašno… Bio si dete, trebalo bi da se igraš, družiš, odrastaš, bio si u nekom strahu, da li ćeš preživeti od kuće do vode, igrališta, da li će neko baciti granatu, da li pucali bi na tebe“, kaže Šemsudin.
Hasan nije umeo da sluša porodicu dok priča o dešavanjima u okolnim selima, kao što je to činio njegov brat Šemsudin, ali je znao da prepozna kada se neka opasnost približava. Bilo mu je teško da razlikuje srpske vojnike od vojnika Ujedinjenih nacija, ali je nakon nekoliko dana sa njima shvatio da mu oni neće nauditi.
„U Srebrenici sam mogao prepoznati kape, brade i puške vojnika, po tome sam znao da su vojnici i da je to loše. U početku nisam znao da su vojnici UN dobri i da se razlikuju od Srba dok nas nisu zaštitili“, priseća se on.
Neraskidiva ljubav prema Holanđanini Monik Bergman
Tokom 1995. godine Monik Bergman boravila je u bazi Holandskog bataljona u Potočarima, a pre nekoliko godina objavila je fotografiju na kojoj u naručju drži nasmejanog dečaka tražeći podatke o njemu i njegovom životu. Taj dečak je bio Hasan.
Nasmejan kao i tada, seća se veze koju je imao sa njom i one fotografije koju je pokazivao poznanicima pre mnogo godina.
„Sećam se kada mi je brat poslao vest da me traži, gledao sam sliku na telefonu koju je postavila. Ona i ja smo na slici, držala me je u naručju“, pokazuje on.
Iako se sa tugom prisjeća perioda provedenog u Potočarima, odnos koji je sa njom sklopio učinio je da njegovo djetinjstvo bar malo odgovara jednom sedmogodišnjem dječaku.
„Uvijek me je uzimala u naručje, grlila i nosila u naručju u Potočarima. Dala mi je nešto za jelo, mafine, čokoladu, kad god je imala priliku dala mi je nešto“, kaže Hasan i dodaje da bi voleo da je ponovo vidi.
„Samo da ponovo osetim onaj zagrljaj kada me je grlila kad sam bio dete“, kaže sa osmehom na licu.
Rastanci koji i danas bole
Iako je otac povremeno izlazio iz kuće da bi obavio neke poslove ili da bi dobio hranu, vraćao se i bio sa njima, seća se Hasan. Sa njima je bio i u Potočarima. Osećao se sigurnije jer je znao da će ga otac zaštititi od svega. Rastanak s njim u Potočarima teško mu je pao.
„Otac me je sve vreme nosio u naručju, gde god da smo išli. Kada je moj otac otišao u šumu, samo me je dao majci da me nosi. Bilo mi je teško što odlazi, plakao sam na tom rastanku“, rekao je on.
Zahvalan je što je njegov otac preživio prelazak šume i genocid u Srebrenici.
Odlazeći 11. jula iz Potočara u koloni autobusa, zbogom je jedino gledao i što ga je kao dete plašilo.
„Bilo mi je teško kada sam video da su odvojili sina od majke. Mnogo je plakala za njim, nije htela da ga razdvoji. Dok nismo krenuli autobusom, plašio sam se da će nas odvojiti od majke, jer posle nisam video mnogo dece sa kojima sam se igrao“, kaže Hasan.
Na mezarju Memorijalnog centra sahranjeno je ukupno 435 maloljetnika ubijenih u genocidu u Srebrenici.
PROČITAJTE JOŠ
Njegov brat Šemsudin kaže da je sin odvojen od majke jer je bio visok za svoje godine, iako se na licu videlo da je dete. Gledajući brata dok opisuje taj trenutak, kaže da je i njega to uznemirilo i da ga majčine reči i danas progone.
„Rekla je da su njena dva sina i njen muž otišli preko šume i da joj ga ne uzimaju, samo su joj rekli da će doći pre nje“, seća se Šemsudin.
Danas, skoro 30 godina nakon genocida u Srebrenici, tokom kojeg je ubijeno više od 7.000 dječaka i muškaraca, njih dvojicu obuzima strah pri pomisli da se nešto slično ponovi ili da će ih neko odvojiti od njihovih najmilijih.
„Kada smo bili u bazi, mnogo ljudi je izvedeno i odvedeno. Tada nisam ni znao šta će biti sa ljudima koje su odveli. Čak i sada kada vidim pušku ili kapu, uplašim se, setim se tog perioda kada je bio rat, kada su odvajali decu od majki i očeva, svaki put se uplašim“, kaže Hasan, koji danas živi sa svojim brat u rodnoj Cerskoj.
***
BONUS VIDEO: Skandalozno skandiranje Grobara na meču protiv Novog Pazara
