Moramo da menjamo Zakon o zaštiti vazduha

Podeli:
Bor zagadjenje
Bor zagađenje Foto:BETAPHOTO/Istmedia/SASA TRIFUNOVIC

Milenko Jovanović je ekološki aktivista, bio je načelnik u Agenciji za zaštitu životne sredine, a u žižu javnosti je dospeo nakon što je posle 17 godina dobio otkaz koji je usledio pošto je ukazivao na probleme u vezi sa standarima za merenje kvaliteta vazduha. U svom autorskom tekstu za naš portal on objašnjava zbog čega treba menjati Zakon o zaštiti vazduha.

Naš sagovornik je i osnivač Nacionalne ekološke asocijacije (NEA),a njegov autorski tekst prenosimo vam u celosti.

Zakon o zaštiti vazduha donet 2011. godine uz manje izmene važi i danas i ne može se reći da je u suprotnosti sa EU direktivama. Ali, ovaј zakon ne samo da se ne primenjuje u potpunosti, nego je u praksi u mnogim segmentima prevaziđen, nepotpun, netačan, tolerantan prema onima koji ga krše, što daje dodatni impuls njegovom neprimenjivanju, a što ima za posledicu legalizovanje ugrožavanja zdravlja ljudi kao posledicu aerozagađenja. To što više od pola decenije kasni donošenje Strategije o zaštiti vazduha, koja se zasniva i na ovom „faličnom“ zakonu, umesto obrnuto, samo potvrđuje institucionalnu odgovornost za nečinjenje onih za šta su formirani i plaćeni od strane građana.

Milenko Jovanović Foto:Ivan Dinić/Nova S

Koji su glavni nedostaci pomenutog zakona:

Uobičajene prostorne celine koje se analiziraju kad je kvalitete vazduha u pitanju su aglomeracije i zone, definisane kao i u drugim zemljama. Ali zbog činjenice da se na ovaj način daje lažna pozitivna slika o nivou zagađenjenosti ambijentalnog vazduha gde postoje merna mesta, neophodno je uvesti i termine gradovi i naselja. Naime, uobičajeno je u dokumentima reći da je kvalitet vazduha u zoni Vojvodina I kategorije, sem u pojedinim gradovima (praktično u svim gde se mere suspendovane čestice). Tim pre što je nadležnost, odn zakonska obaveza praćenja koncentracija polutanata, ali i donošenja i sprovođenja mera za smanjenje aerozagađenja na nivou lokalnih samouprava.

U pojedinim članovima zakona se, razumljivo, navodi da ne smeju biti prekoračene satne, dnevne i godišnje granične (GV), tolerantne (TV, već nepostojeće) i ciljne vrednosti (CV) pojedinih zagađujućih materija, ali za to ne postoje niti se sprovode praktične sankcije, čak ni kao opomena. Da nije jako loše po građane, bilo bi komično objasniti način sprovođenja deklarativnog člana 19 zakona: „granične vrednosti se ne smeju prekoračiti kada se jedno dostignu“.

U zakonu starom 10 godina se i dalje pominju tzv tolerantne vrednosti (TV) pojedinih polutanata, koje su formalno prestale da postoje, a bar godinu dana nemaju praktičnu primenu. To utiče na nepouzdanost ocenjivanja kvaliteta vazduha na postojećim i budućim mernim mestima.

Vezano sa prestanak važenja TV, prema zakonu su ostale samo 2 od 3 definisane kategorije kvaliteta vazduha i to I (čist ili neznatno zagađen) i III (prekomerno zagađen) što je takođe nefunkcionalno znajući koliki je spektar zabeleženih koncentracija pojedinih parametara kvaliteta vazduha. Neophodno je redefinisati kategorizaciju dobijenu monitoringom.

Možda najveći problem je način ocenjivanja kvaliteta vazduha, koji se po zakonu vrši samo na osnovu srednjih godišnjih koncentracija, što ublažava jako loše stanje u oblasti zaštite zdravlja građana od prekomernog zagađenja vazduha. Naime, srednja godišnja koncentracija može biti ispod propisane granične vrednosti (I kategorija), ali da istovremeno bude višestruko premašen broj zakonom tolerisanog pojavljivanja prekoračenja dnevnih i satnih graničnih vrednosti. Nema adekvatne ocene ukoliko se u nju ne uključe i brojevi prekoračenja dnevnih, pa i časovnih graničnih vrednosti. Kao primer je da se godinama u Srbiji registruje više od 140 dana sa prekoračenjima dnevne granične vrendosti PM 10 od 35 mikrograma (dozvoljeno 35), a to su Valjevo, Užice, Smederevo…..što se po nivou aerozagađenja ne može upoređivati sa mestima gde je pomenuta GV prekoračena 40 puta.

Najdrastičniji primer nefunkcionalnog ocenjivanja je što u kategorizaciju kvaliteta vazduha ne ulaze koncentracije teških metala u vazduhu. Primer je da je u Boru „normalno“ da je srednja godišnja koncentracija arsena (As) više destina puta !!!!!!! veća od propisane. O toksičnosti ovog elementa za ljudsko zdravlje je nepotrebno govoriti.

Zbog gore navedenog, a zbog specifičnog lošeg stanja kad je u pitanju upravljanje kvalietetom vazduha, trebalo bi uspostaviti 4 kategorije u gradovima i naseljima, koje će zavisiti npr od procenta prekoračenja dozvoljenih odstupanja od definisanih GV koncentracija. Naravno da bi IV kategorija bila vezana i za pojavu, prema zakonu, apsolutno nedozvoljenih koncentracija opasnih po zdravlje ljudi što je u Boru, na žalost, uobičajen slučaj.

S obzirom na institucionalno tolerisanje ugrožavanja zdravlja ljudi, pre svega nečinjenejm inspekcijskih službi, policije i pravosudnih organa, treba naći način da se u KZ ( krivični zakon R. Srbije) uvede i eksplicitno krivično delo ugrožavanja života i zdravlja ljudi zagađenjem životne sredine.

Bez samopromocije poznato je da sam predlog izmena ovih bitnih i manjih, formalnih nedostataka zakona uradio pre par godina, ali nije bilo sluha niti interesovanja institucija za tu aktivnost.

Pomenute izmene zakona nisu kozmentičke, nego suštinske prirode i mogu se precizno definisati za 2-3 radna dana(nultu-moju verziju predloga izmena pojedinih članova zakona uvek mogu dostaviti nekoj stvarno stručnoj, a ne političkoj radnoj grupi). Bitno je da ove izmene ne nose dodatne finansijske obaveze državi, što je važno za Ministarstvo finansija da ih odobri. Takođe, nema razloga da se odlaže ovaj posao, važan za građane, niti da se vezuje za neke druge zakone, gubeći i dalje vreme. Dobre volje i stručnog razumevanja problema do sada očigledno nije bilo, ali u situaciji širenja građanskog nezadovoljstva zbog negiranja i nerešavanja loše situacije u sferi kvaliteta vazduha može se očekivati kretanje sa mrtve tačke.

Jedini dobitnici ovih izmena su ugroženi građani, a gubitnici svi oni koji su bez odgovornosti uzrokovali zagađenje vazduh,a pre svega oni koji nisu donosili, niti sprovodili mere za smanjenje aerozagađenja (naročito lokalne samouprave). Konačno se moraju zaštiti građani od zagađivača, a ne zagađivači od zabrinutih građana.

Pratite nas i na društvenim
mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar