Kada se šetamo, ja gledam u nebo

Tekst: Dunja Karanović„Kad sa svojim sinom idem kroz grad, ja uvek gledam u nebo. Činim to zato što mi je neprijatno. Nerado izlazim na ulicu i izbegavam igrališta jer su pogledi prolaznika usmereni na mog sina za mene suviše bolni, i, eto, zato gledam u nebo”, ovako glasi priča jedne majke iz Subotice, čije je iskustvo inspirisalo otvaranje jednog od prvih inkluzivnih prostora u Srbiji 2000. godine. U vreme kada je u Subotici otvorena Biblioteka igračaka i igraonica „Abrakadabra”, pojam inkluzivnog obrazovanja na našim prostorima još nije bio poznat, ali su aktivisti i aktivistkinje Udruženja za podršku osobama sa psihofizičkim smetnjama „ZaJedno” uočili da je njihovom gradu potrebno mesto u kome bi deca sa invaliditetom mogla slobodno da se igraju sa ostalim vršnjacima. Udruženje „ZaJedno”, čiji tim danas broji dvadesetak stručnjaka i roditelja angažovanih na volonterskoj bazi, već trideset šest godina pruža podršku deci, mladima, i odraslim osobama sa invaliditetom i njihovim porodicama. Tokom prvih godina, ova inicijativa je radila pod drugim imenom, prvenstveno se baveći obezbeđivanjem osnovnih sredstava za život korisnica i korisnika, i to bez sopstvenog radnog prostora. Od 1990. godine, Udruženje dobija od opštine Subotica svoju prvu kancelariju i počinje da radi direktno sa roditeljima i decom.„U periodu od 1990. do 2000. godine, polako smo napredovali na dugom putu promene od medicinskog ka socijalnom modelu tretiranja ometenosti, od humanitarne pomoći ka razvojnim programima, od koncepta milosrđa ka konceptu ljudskih prava. Ovaj proces nije bio nimalo lak. Održano je mnogo edukacija, seminara, treninga koji su imali za cilj da osnaže i podrže članove Udruženja u kreiranju razvojnih programa. Roditelji i stručnjaci zajedno su učili da budu partneri, da kreiraju ambijent koji će pospešiti razvoj dece ometene u razvoju, i njihov položaj u zajednici. Mi smo želeli da te promene idu brže, ali smo se na ovom putu naučili istrajnosti i strpljenju”, priseća se Vesna Gavrić, defektološkinja, programska koordinatorka i jedna od osnivačica Udruženja „ZaJedno”.Premda su rad sa defektolozima i grupne aktivnosti za decu ometenu u razvoju značajan vid podrške, oni spadaju u tzv. ekskluzivne programe za osobe sa invaliditetom, koji, prema rečima Vesne Gavrić, izoluju korisnike i korisnice od ostalih članova društva i kreiraju atmosferu staklenog zvona. Priča majke koja gleda u nebo kako se ne bi suočavala sa pogledima sugrađanki i sugrađana podstakla je razvoj novih ciljeva i modela rada u Udruženju, u čijem je fokusu, odtad, podsticanje zajedničke igre i razbijanja predrasuda. Uz pomoć fondacije Save The Children UK  lokalne samouprave, godine 2000. otvorena je Biblioteka igračaka i igraonica „Abrakadabra”, jedan od prvih inkluzivnih prostora ne samo u Subotici već i u čitavom regionu.„To je bilo prvo mesto u gradu na kome su se mogla sresti deca ometena u razvoju sa svojim neometenim vršnjacima. Strepeli smo da koncept inkluzivne igraonice neće biti prihvaćen od strane sugrađana i trudili smo se da je, kroz kvalitetnu didaktičku opremljenost i zanimljive radionice, učinimo privlačnom svoj deci grada. Mnogo pažnje posvetili smo promotivnim aktivnostima, kroz koje smo sugrađanima predstavljali ne samo nove sadržaje već i nove vrednosti. Znali smo da ukoliko u igraonicu ne budu dolazila sva deca, ova igraonica će postati još jedno stakleno zvono za decu sa smetnjama u razvoju, što nikako nismo želeli”, objašnjava Gavrić za LUL.Uprkos strepnjama, Biblioteka igračaka je postala mesto u kom deca sa razvojnim poteškoćama i bez njih mogu da se osećaju sigurno, da dele prostor i igračke, i zajedno učestvuju u edukativnim radionicama i igrama. U Biblioteku se tokom godina učlanilo četiristo sedamdeset šestoro dece sa ometenošću i dve hiljade sedamsto osamdesetoro dece bez razvojnih smetnji, koja zajedno sa roditeljima mogu doći svakodnevno da pozajme igračke, priključe se aktivnostima ili zatraže pomoć od defektologa, vaspitača i psihologa iz Udruženja. Grupne aktivnosti stimulišu razvoj dece kojoj je potrebna podrška u spontanoj igri i učenju, a kod dece bez razvojnih poteškoća razvijaju empatiju i razumevanje za prava i potrebe drugih. Iako su godinu i po dana nakon otvaranja izgubili finansijsku podršku, volonteri i volonterke Udruženja „ZaJedno” nastavili su da se bore za opstanak Biblioteke i negovanje kulture inkluzivnosti u svom gradu.

„Biblioteka igračaka nije prestala sa radom nijedan dan za ove dvadeset dve godine. Zakoračiti u inkluziju kao koncept, kao vrednost, kao filozofiju i kao metod rada podrazumevalo je imati u Udruženju grupu roditelja i stručnjaka koji veruju u to. Njihova uverenja da je decu sa ometenošću važno na najranijem uzrastu povezati sa neometenim vršnjacima i omogućiti im, kroz zajedničku igru, i sticanje uzajamnih pozitivnih iskustava – to je držalo na okupu veliku grupu aktivista udruženja, i roditelja i stručnjaka. To uverenje je sačuvalo Biblioteku igračaka i igraonicu „Abrakadabra”. Verujemo da je ova programska aktivnost pomogla velikom broju subotičkih porodica i uticala na to da gledanje u nebo iznad Subotice ima neke druge, lepše razloge”, kaže naša sagovornica.Deci sa razvojnim poteškoćama potrebno je više podsticaja za igru, što je dodatni pritisak na roditelje koji se istovremeno suočavaju sa velikim troškovima oko zdravstvene nege i brojnim predrasudama i diskriminacijom u društvu. Prema iskustvu aktivista koji su u Udruženju od samog početka, odnos zajednice prema osobama sa invaliditetom se znatno promenio tokom poslednjih decenija. Ipak, problemi strukturne diskriminacije i dalje opstaju. Udruženje „ZaJedno”, pored programa za decu i roditelje, realizuju i edukativne aktivnosti za tinejdžere i radno-okupacione aktivnosti za odrasle osobe sa invaliditetom. Jedan od najvećih problema sa kojima se suočavaju jeste nedostatak sredstava za pomoć korisnicama i korisnicima koji u odraslom dobu ostaju bez podrške porodice. Budžeti lokalnih samouprava poput Subotice pokrivaju akomodacije kao što su personalni asistent, lični pratilac i dnevni boravak, ali ne i stanovanje uz podršku, iako je to predviđeno Zakonom o socijalnoj zaštiti. Za nevladine organizacije koje zavise od projektnog finansiranja pružanje ove usluge nije dugoročno održivo jer se nikad ne zna koliko će dugo donatori biti uključeni tako da stariji korisnici često žive u strahu od toga da će biti smešteni u domove u kojima često nemaju slobodu kretanja i pravo na lične stvari i izbor aktivnosti.„Daleko smo od idealnog i željenog položaja za osobe sa invaliditetom, ali daleko je bolje nego pre dvadeset ili trideset godina. Tada, kad smo hteli da izvedemo grupu osoba sa invaliditetom u neki javni prostor, morali smo ići unapred da dobijemo dozvolu. Pitali bi nas da dođemo kad nema drugih ljudi, ali nama je baš bio cilj da ljudi mogu da ulaze u javne prostore a da ih niko ne najavljuje. Danas će se svaki roditelj pojaviti na bilo kojem mediju sa svojim detetom, ući će u svaki javni prostor u gradu bez straha, bilo da je to pozorišna predstava, koncert, sinagoga ili ekskluzivni restoran. Shvatili su da je Subotica i njihov grad, a verujem da je tako i u ostalim gradovima. Mislim da sva angažovanja i trud nisu uzaludni. Vidimo da se sredina promenila. Period od tridesetak godina je dug period u životu svakog od nas, ali to je kratak period za razvoj jednog društva, pa i za svako udruženje građana u tom društvu, jer samo strpljenje i vreme pretvaraju dudovo lišće u svilu”, zaključuje Vesna Gavrić.