Izolovani u izolaciji: Mentalno zdravlje i pandemija

Iz aktuelnog, 69. broja magazina Liceulice prenosimo novi tekst iz serijala „Korona i margina“, u kom je Isidora Ković istraživala kako je pandemija uticala baš na ove ljude, ali i, šire gledano, na mentalno zdravlje zajednice.Tekst: Isidora KovićIlustracije: Anđela Janković„Želi da uradi nešto veliko za čovečanstvo – na ivici nauke. Prati na internetu naučne teme, čita naučne radove. Vrlo je inteligentan, ali stalno traži podršku i priznanje za svoje ideje, za ono što napravi. Sredstava, međutim, nema, pa se vrtimo u krug. Meni je najbitnije da on ne posustaje sa svojom radoznalošću, i ja nemam prava da to kod njega suzbijam, niti želim”, pričala je s ponosom Jelena Todorović (61), majka jednog posebnog momka koji će se naljutiti ukoliko mu spomenemo ime, јер ne voli da se eksponira.Naša sagovornica je domaćica Kluba za odrasla i stara lica „Vitaplan” i, uz svog sina, korisnica Kluba za osobe s mentalnim poteškoćama „Kompas” u Novom Sadu. Njenom sinu N. (26) dijagnosticirana je šizofrenija kada je imao četrnaest godina. Šifra F.29 u „Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje” označava da pati od nemalo otežavajućih simptoma poput halucinacija, izmenjenog doživljaja realnosti, gubitka identiteta, depresije, svega što ljude izoluje od društva i otežava im život u okruženju. U rešenju Biroa za zapošljavanje, to znači da je nesposoban za rad. Školu je završio vanredno.Za vreme vanrednog stanja, koje je proglašeno 16. marta prošle godine kao mera zaštite od korona virusa, klub u kome je Todorović radila je zbog rizika bio zatvoren. Uz to, zbog svojih godina delimično spada u rizičnu grupu građana, pa je morala da bude obazriva, iako kao porodični penzioner ima pravo na rad. „Bili smo prikovani za kuću”, komentariše ona, i dodaje: „Nažalost, naša rutina se ne razlikuje mnogo od one za vreme vanrednog stanja. On je čak bio srećan, posebno što sam ja kod kuće. Taj period je odlično prošao. Izolacija je njemu, na neki način, služila i kao paravan da ostane kod kuće i ne viđa se ni sa kim.”Međutim, primećuje da se njenom sinu s vremenom stanje pogoršava, posebno kad nema kontakt s psiholozima. Klub „Kompas”, koji inače radi u okviru UG „Patrija”, imao je ulogu da takve neminovnosti predupredi. „Kada je u pitanju psihosocijalni deo posla, saradnici ’Patrije’ su bili podeljeni tako da je svako imao zadatak da jednom nedeljno ili po potrebi češće poziva određeni broj korisnika”, objašnjava psihološkinja i saradnica kluba Milica Lazić.„Moj sin je imao tu privilegiju da ih zove u svako doba”, smeje se gospođa Todorović. „On je mogao da ih ‘maltretira’ kad god mu dođu neki momenti, i to je bilo veliko olakšanje za mene – da mu neko drugi pokaže nešto bliže životu. Zahvaljujući telefonu i internetu, nismo bili uskraćeni za kontakt i podršku.”Kada je u pitanju finansijska podrška korisnicima, volonteri „Kompasa” su novac od projekata rasporedili za pravljenje paketa. Organizovali su nekoliko donatorskih događaja, tokom kojih su pozivali sugrađane da doniraju hranu i sredstva za higijenu.Iako je N. morao da se suoči s manjkom kretanja, zahvaljujući inicijativama „Kompasa” makar mu sredstava za higijenu nije manjkalo. „On mene vaspitava. Govori mi: ‘Nemoj slučajno da se opuštaš, sad je najgore.’ Kad idemo u šetnju, ne dozvoljava mi da idem bez maske. Obavezan gel i sprejevi za dezinfekciju, posebno kad hvatamo gelendere. Ne dozvoljava mi da mazim mačiće i kučiće. Mislim da je više u pitanju strah za mene i šta će biti sa mnom ako se razbolim”, kaže Todorović.Naime, izolacija sama po sebi za njega ne znači mnogo. Najviše se N. brinuo za svoju majku, jer – šta ako se razboli? Kako će se razdvojiti ukoliko bude morala u izolaciju? Šta ako završi u bolnici? Iako su ovo legitimne brige koje muče sve građane Srbije, za one koji zavise od pomoći svojih staratelja te brige su zastrašujuće.U mulju neizvesnosti, straha i besaSituacija u kojoj su se našli Jelena i njen sin bila je dovoljno traumatična da uzdrma i osobe koje nemaju zvanično ustanovljene duševne probleme. Prema statistici Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević”, njihov telefonski broj za pružanje stručne pomoći i podrške je od otvaranja do sredine maja okrenulo oko 5.000 ljudi. Polovina poziva stizala je iz Beograda, a nešto više od polovine pozivača bile su žene. Najmlađa osoba koja je zvala ima šesnaest godina, a najstarija 98. Direktno je pregledano oko 3.500 ljudi, a oko 500 ih je hospitalizovano.Važno je naglasiti, međutim, da su osobe koje se leče pri Klinici svakako održavale redovan kontakt sa svojim psihijatrima. Otuda proizlazi da je najveći broj poziva bio uzrokovan akutnim stresom kod građana koji nemaju konkretnu istoriju bolesti.Građani Srbije su se tako našli u dvostruko nezavidnom položaju – em su u stanju kolektivne traume morali da osveste svoja osećanja, em su bili prinuđeni da osećanja razdvoje na funkcionalna i nefunkcionalna.„Svi smo pucali po istim šavovima, samo malo intenzivnije i češće. Situacija poput ove je od nas zahtevala znatno više prilagođavanja koje iscrpljuje energiju – nošenje s problemima je već otežano, i to remeti naše uigrane mehanizme preživljavanja. Ovaj period je prošao s mnogim gubicima, a pritom ne mislim samo na gubitak voljenih osoba. Gubitak slobode, osujećeni planovi”, predočava psihološkinja Đurđa Timotijević.Po njenim rečima, posebno je važan doživljaj bezizlaznosti, koji doprinosi promenama raspoloženja, pesimističnim predviđanjima i gubitku poverenja u zdravstveni sistem.„Čas smo ljuti, čas smo razočarani, čas smo blokirani. Nekad ne želimo da slušamo ništa o virusu”, nastavlja Todorović. „Dan za danom, situacija u glavi se menja. Koga slušati i ko je u pravu? Moj sin, koji je inače sklon teorijama zavere, nekad je bio u stanju da namerno ide sredinom ulice bez maske da bi sutradan rekao: ’Kako sam ja blesav, jel’ treba da me uhapse?’”Iako izolovani, niste sami: Prevencija samoubistvaNovosađanka A.M. (28) boluje od generalizovanog anksioznog poremećaja i unipolarne depresije. S obzirom na introvertnost, lako se prilagodila merama Kriznog štaba. Kako kaže, uspela je više da se posveti sebi i svojim hobijima, poput crtanja i čitanja. Najveća podrška su joj bili suprug i bliski prijatelji. Kontakt s ljudima je održavala putem društvenih mreža, a video pozivi s kolegama na poslu pomogli su joj da se ne oseća izolovano. Međutim, depresija je sveprožimajuća, podrivajuća muka kojoj pogoduju katastrofični scenariji.„Najviše me je mučila bezvoljnost, uz zapostavljanje organizacije svog vremena. Teško sam ustajala ujutru i nisam imala motivaciju ni za šta. Slabije sam spremala obroke i neredovno se hranila, s periodima prejedanja brzom hranom. Imala sam prolazne suicidne misli. Nisam želela sebe da povredim, ali mislila sam kako bi bilo lakše da samo ne postojim i da sve to prođe. Da ne osećam više ništa”, kaže ona.

Najviše se brine za supruga, koji boluje od autoimune bolesti, pa je sebe ubeđivala da bez pomoći može da prebrodi sve. Kao podrška joj je najviše koristio forum na koji se registrovala tokom izolacije, pa je vreme provodila deleći svoje brige s drugim korisnicima.„Trudila sam se da izguram to sve ’na mišiće’, sama. Nisam želela opet da pijem lekove, a suprug mi je i ranije govorio da odem na kontrolu i pomognem sebi. Na kraju sam shvatila da ja jesam osoba koja će možda morati da bude na lekovima duže vreme, jer lakše funckionišem s njima.“Kako objašnjava volonterka Centra „Srce” Vanja Jović Radovanović, mnogi ne žele da opterećuju svoje bližnje, a često pod tepih guraju osećanja koja će se kad-tad ispoljiti. Akutni deo ispoljavanja kriza dešavao se tokom prva tri meseca, i tada je bilo važno ukazati ljudima da se sa svojim emocijama ne suočavaju sami.„Javljaju nam se ljudi koji su besni i izuzetno uznemireni i mislim da im je značilo da ih neko uveri da je u redu što se tako osećaju. Cilj nam je da normalizujemo čitavu situaciju”, rekla je Vanja.Ljudi su govorili da ih je strah da ostanu sami sa onim sa čime se bore. „Strahuju kako će se nositi sa svojim problemom. Nisu mogli da idu kod psihijatra, da se prošetaju, da urade nešto što im je inače pomagalo. Često spoljašnji faktori u njihovim životima jesu ključni za terapiju i svakodnevno funkcionisanje.”Vanja dodaje da je najčešći razlog javljanja osoba koje razmišljaju o samoubistvu to što ih bližnji obezvređuju. Mani me toga, da li si ti normalna, i slično. „Reakcije poput ovih obično dovedu do bunila, jer shvatamo da ljudi nisu dovoljno svesni, a ni edukovani da pružaju podršku. Mi smo tu kao prva stanica gde osoba može da se poveri ukoliko nije sigurna hoće li dobiti podršku od svojih bližnjih, ali i da uvidi da im se može obratiti za pomoć.“Virus zvani dezinformacija: Borba protiv infodemije„On stalno gleda cifre, komentariše”, nastavlja Todorović. „Ne želim da ulazim u rasprave s njim jer počne da paniči čim se poveća broj umrlih. Moj sin se uglavnom zafrkava sa izjavama političara i smeje se video-klipovima koje su ljudi snimili. Ne shvata ih preozbiljno, ali plaši se kovida i bolesti uopšte, jer ima svoju bolest s kojom se bori već pet godina.”Dezinformacije tokom pandemije samo su dolilvae ulje na vatru koja se u ljudima rasplamsala zbog preopterećenosti informacijama. Na mentalno zdravlje je najviše uticala sama infodemija – objašnjava Ivan Subotić, novinar portala koji se bavi dekonstrukcijom lažnih vesti FakeNews tragač, i dodaje: „Pojava da smo tokom marta i aprila gotovo fanatično pratili medijske napise preopteretila je ljude, i oni danas biraju da se manje informišu o opasnostima, mada je situacija trenutno znatno ozbiljnija. Ljudi su izgubili poverenje u zvanične izvore, a kasnije i želju da se informišu o epidemiji.”Po njegovom mišljenju, mediji i zvaničnici bi trebalo da pripaze na relevantnost izvora na koje se pozivaju pre nego što u javnost izađu sa određenim zaključcima.„Naša redakcija je tokom pandemije često nailazila na primere vesti o korona virusu napisane na osnovu nerecenziranih naučnih radova ili studija čija je metodologija upitna. Problem u javnom prostoru predstavljalo je i širenje panike, koja je često bila praćena dezinformacijama. Čini mi se da smo se brzo navikli budući da je to dolazilo iz gotovo svih medija i državnih institucija.”Očekivano, u bujici podataka, lažnih i pravih, osobe s problemima mentalnog zdravlja nailaze na više prepreka u očuvanju unutrašnjeg mira.„Tokom svih ovih godina naučila sam da moram svog sina navesti da sâm donese zaključak. Ako ga štitim, ako ga tešim – postignem kontraefekat. Ako ga napadam ili pokušavam da mu objasnim da nije u pravu – postignem kontraefekat. Puštam maksimalno strpljivo da njegov mozak odradi svoje i onda zaključi da možda ipak nije u pravu. Drugačije ne može”, iskrena je Jelena Todorović.***Kraj pandemije još nije blizu i čini se da nas očekuju mnoge neizvesnosti, kao i izazovi novog života koji zahteva neku drugu vrstu snage i prilagođavanja. Dok nosimo maske da bismo zaštitili sebe i druge, otvorimo oči ka ljudima poput N.T. i A.M., koji će možda nositi i one druge, nevidljive. Zato pričajmo kod kuće: preko četa i imejla na sajtu http://mentalnozdravljeikorona.rs/, preko telefona SOS Centra „Srce” (0800-300-303) ili Nacionalne linije za prevenciju samoubistva (011/7777-000).Ovaj tekst u serijalu „Korona i margina" nastao je u okviru prakse u magazinu Liceulice. Autorka je apsolventkinja žurnalistike na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Sarađivala je s brojnim novinskim redakcijama, poput „Radija 021“, „Dnevnika“ i „Radio-televizije Vojvodine“.https://www.youtube.com/watch?v=fDiWhJ31QOg&t=6s