Ispovest prvog srpskog uzbunjivača koji je otkrio spregu lekara Hitne pomoći i pogrebnika: Kako me proganjala sopstvena država

Piše: Borko Josifovski

Gospoda sudije Ustavnog suda nikada do sada se nisu upušatale u meritum suđenja jer na kraju krajeva to i nije njihov posao, ali ovoga puta kao da im je to bilo naređeno. Rekao bih da je to usledilo nakon što sam nedavno, zajedno sa Vladom Radomirovićem, glavnim urednikom Pištaljke, gostovao na Novoj TV i isprozivao njihove sutkinje koje su nekada radile u Agenciji za borbu protiv korupcije i to onda kada je moja prijava o milionskim proneverama u Gradskom zavodu za hitnu medicinsku pomoć, bila zadržana nekoliko godina.

Navodno se to desilo zato što je to bilo vreme kada je trebalo da im dođe novi direktor. Tatjana Babić je tada bila aktuelni direktor, a Dragana Kolarić, predsednica Odbora za korupciju.  Naravno, ne tvrdim da je to bilo zbog toga, ali je odgovor iz Suda stigao desetak dana posle tog gostovanja, što je nekako, baš na to upućivalo.

Ovo je upravo početak priče o tih nekoliko poslednjih suđenja, nakon što sam uz pomoć pravnog tima Pištaljke tužio nekoliko državnih organa: Ministarstvo zdravlja, Agenciju za borbu protiv korupcije, policiju, Osnovno javno tužilaštvo i Više javno tužilaštvo. Ta moja prijava o velikim novčanim proneverama iz 2011. bila je zadržana u Agenciji više od tri godine, kao da se čekalo da se nekako pokriju direktori, Branislav Lazić i Nenad Ivančević, hirurzi iz UCKCS, koje je Đorđe Bajec, sekretar za zdravstvo DS, dovodio sa svog odeljenja da upravljaju Hitnom. Budžetska inspekcija je međutim na kraju ipak morala da po mojoj prijavi uđe u Hitnu i njihov nalaz je, reklo bi se, nenadano otkrio mnogo toga nezakonitog u finansijskom poslovanju, nakon čega bi obično trebalo da stiže krivična prijava, o čemu je Pištaljka podrobno pisala.

To bi svakako u javnosti rasvetlilo motive zbog čega sam ja pod hitno, morao da budem izbačen iz Hitne pomoći i da se po svaku cenu spreči da se ja tamo više nikada ne vratim. Za to se pobrinula i načelnica Zdravstvene inspekcije Ministarstva zdravlja Danica Mihajlović, koja gotovo u ponoć šalje u Hitnu nalog da se istraži prijava NN lica od pre mesec dana, zbog navodnog postupka neke doktorke sa telefonske centrale 94 koja ga je navodila na svoju privatnu praksu. Tom dešavanju kako se ispostavilo prethodilo je donošenje presude Vrhovnog suda tog istog dana, kojim se rešenje ministra zdravlja Tomice Milosavljevića o mom razrešenju sa mesta direktora poništava kao nezakonito i neosnovano i kojim se traži otvaranje novog postupka utvrđivanja činjeničnog stanja u vezi mojih navoda o fatalnoj sprezi lekara Hitne i privatnih pogrebnika, zbog čega je izostajala pomoć umirućim pacijentima, čemu bi i ja ovoga puta trebalo da prisustvujem, što nikada nije učinjeno.

Dopis je bio faksiran sa pečatom Ministarstva zdravlja 14.10.2008. u 11:07 PM (23:07) bez svog predmetnog broja i pod istim tim datumom bio zaveden u delovodne knjige Hitne, da bi se zatim održali sastanci rukovodstva i dali nalozi da se mesec dana unazad preslušaju svi razgovori sa telefona za savete gde sam ja prinudno bio raspoređen da radim. Tako je tog istog datuma i utvrđeno da sam ta doktorka ja, te je potom zasedao i Stručni savet Hitne u kome je tada jedan od članova bio i sadašnji direktor Goran Čolaković, da i oni potvrde moju krivicu.

Na sudu mi ništa nije pomoglo to što su svi dokumenti tih navodnih sednica bili antidatirani i što je sudu bilo dokumentovano to da telefon za savete nije bio u režimu Centrale 94, jer za tako nešto nikada nije donešena odluka. Niti to što Zakon o zdravstvenoj zaštiti za takav prekršaj, čak i da je postojao, predviđa novčanu kaznu, a ne otkaz ugovora o radu. Ovde je interesantno pomenuti da sam ja tu presudu Vrhovnog suda dobio par meseci kasnije (06.01.2009).

Za zakonitost poslovanja Hitne bila je u to vreme zadužena Maja Popović, sadašnja ministarke pravde, koja je zastupala Hitnu i u radnom sporu protiv mene, te je svakako morala da zna i to da Branislav Lazić, skriva ministrovo rešenje kojom se potvrđuje krivica prozvanih lekara za nepružanje pomoći umirućima. Javno pravobranilašvo rekao bih, saučesnički ne nalazi da su finansijske malverzacije iz Hitne, utvrđene od strane budžetske inspekcije nešto, za šta bi trebalo da se piše krvična prijava, već prijavu za milionske pronevere upućuje Prekršajnom sudu.

Policija koja je navodno istovremeno vodila svoju istragu o finansijama Hitne, međutim, nalazi da smo ja i direktori Branislav Lazić i Nenad Ivančević, koji su došli posle mene bili zloupotrebili svoj položaj, jer smo navodno nalagali pravnoj i finansijskoj službi Hitne da sačinjava platne naloge i isplaćuje lične dohotke medicinskim tehničarima po višem koeficijentu, nego što je to bilo određeno državnom Uredbom za isplatu ličnih dohodaka iz 2002 godine i mimo uputstva budžetske inspekcije iz 2007.godine.

U svom iskazu policiji datom u svojstvu građanina, istakao sam tada da sam ja bio postavljen na mesto direktora 2004. i da su pre mene u tom periodu od donošenja Uredbe ustanovom rukovodila dva direktora i da me o tom aktu nisu izvestile niti pravna niti finansijska službe što se lako može proveriti iz službene dokumentacije. Naveo sam takođe i to da ja nisam mogao da postupam po uputstvu budžetske inspekcije jer sam ja bio smenjen godinu dana pre toga. Bez obzira na to Viši javni tužilac Dragan Danilović je 2015. otvorio krivičnu istragu i protiv mene. Tada sam u svom istupanju kao odgovor na pitanje tužioca o mojoj krivici izjavio da ja tu istragu doživljavam samo kao nastavak progona koji se nad mnome vrši od onog dana kada sam obelodanio spregu lekara Hitne pomoći i privatnih pogrebnika u nečasnoj trgovini smrću.

Zvanično sam tada preko svog advokata Vladimira Golubovića zatražio da se istraga, kada je već tako odlučeno, onda proširi i na Gorana Čolakovića, koji na mesto direktora došao još 2012. godine,pošto je i on prema nalazu budžetske inspekcije takođe odgovoran, kako za to, tako i za mnogo veće finansijske prekršaje. Zbog tog zahteva mi je preko mog advokata bilo zaprećeno zatvorom od strane tužioca jer ometam istragu. Istraga je uskoro bila okončana zbog nedostatka dokaza, s time što će u mom dosijeu zauvek stajati da je protiv mene bila vođena krivična istraga zbog zloupotrebe položaja, a Branislav Lazić, Nenad Ivančević i Goran Čolaković će ostati oslobođeni bilo kakve odgovornosti zbog velikih finansijskih malverazija.

Sličan epilog dobilo je suđenje Nenadu Ivančeviću i Maji Popović u Prekršajnom sudu, pošto sutkinja Slađana Todorović za dve godine, koliko je potrebno da predmet zastari, nije sazavala nijedno ročište. Zbog ovog akta progona Pištaljka je stala u moju zaštitu i po Zakonu o zaštiti uzbunjivača njen advokatski tim je napisao tužbu protiv pet državnih organa koji su ovde pomenuti samo sa aspekta presude Vrhovnog suda, završnog čina progona vršenim nad mnome. Ovo je ujedno i moj odgovor sudijama tog suda - Vesni Ilić, Gordani Ajnšpiler i Vladimiru Petrovu, zbog čega to u tužbi stoji da sam ja stavljen u nepovoljan položaj u odnosu na druge (pravni termin) čak i po onome na šta se oni gotovo i ne obaziru, pošto je tužilaštvo obustavilo istragu protiv mene, te onda trijumfalno na kraju zaključuju da nepostupanje i ignorisanje prijave uzbunjivača nije štetna radnja.

BONUS VIDEO Uzbunjivač Josifovski izgubio pravnu zaštitu u svojoj zemlji, po pravdu će ići na Evropski sud