33
Sava Jovanović, muzičar i televizijski producent, poslednje dane prethodne godine dočekao je u bolnici boreći se sa koronavirusom. Posle 20 dana ležanja u bolničkoj postelji, on je 31. decembra ponavo samostalno hodao i disao bez pomoći kiseonika. Zbog svega što je doživeo, lečeći se u kovid bolnici, odlučio je da uputi pismo svima onima koji olako shvataju epidemiju koja već devet meseci parališe čitav svet, ali i da se zahvali lekarima na njihovoj požrtvovanosti.
Pismo Save Jovanovića prenosimo u celosti.
„31.decembar je dan koji ću pamtiti po tome što sam, bez ičije pomoći, posle 20 dana, tačnije 19, išao 20 koraka, bez boce kiseonika u krilu. Ma napisaću, išao sam sam da pišam. Samo onaj ko je doživeo tako nešto zna o čemu govorim, a vi ostali verujte – potpuni je hit kad učiš sa 50 i kusur da hodaš, dišeš i pišaš. Dočekati Novu godinu u bolnici nije neko Bog zna kakvo iskustvo, ali je fora u tome što zbog lekova, što zbog malo jače klope zaspiš oko 22:30, a probudiš u pet ujutru, kad je terapija! Znači, prespavao sam ulazak u Novu godinu, ali nije mi žao. Spavao sam, ne dremao ili bio u agoniji, prvi put posle 23 dana. Doktori me paze, sestre daju terapiju, moje je samo da spavam, ali na stomaku. Spavanje je dozvoljeno, kao i ležanje, samo na stomaku ili na boku zbog saturacije. Iz nekog razloga kiseonik u krvi se smanjuje dok ležimo na leđima. Znači, leđa – nikako.
Naučio sam sve biohemijske skraćenice, sve termine vezane za upalu pluća i stanje krvi, ali ih neću nabrajati jer ne znam šta znače. Znam samo da se hvataju za glavu kad je nešto ispod 90 i kad ti je d dimer visok. Meni je to bilo ‘tragično’, a sada je loše, što je pet puta bolje od tragičnog“.
Shvatite – lekari padoše na nos od posla.
„Dok gladam ove ljude u skafanderima kako rade oko nas, a prioritet su im stanje pacijenta i ništa drugo, mogu samo da ćutim i da se divim. Oni ćute i rade, kako kažu, svoj posao, pomaze vas po glavi, vi ćutite i divite se. Simbioza. Spasiti život nije uobičajena stvar, ovima je to svakodnevnica – spasavaju živote i ćute!
Pričaju oni sa nama, ali ne o poslu i ne o pacijentima. Na „hvala“ sležu ramenima. Stvarno im je neprijatno. Svi, ali baš svi, vam nekako daju do znanja da oni rade svoj posao i da ga vole! Slikao sam se sa njima, ali ne mogu da pokažem slike, zamolili su me da ih niko ne vidi. Slike sam onda i obrisao. Njima je zabranjeno da se slikaju, meni su učinili jer već imam i „stanarsko“ pravo na sobu. Voleo bih da shvatite, oni popadaše na nos od posla. Mislim da nije normalno izlaziti u klubove, kafane, organizovati svirke, predstave, snimati tv emisije sa više učesnika, ići u pozorište ili bioskop! To, kada umire između 50-70 ljudi dnevno i razboli se 3.000, nije normalno organizovati. Jer, u suprotnom, ovi ljudi što nas leče i brinu o nama neće moći da nam pomognu, jednostavno će stati! Ovo nije apel da se ne živi, upravo suprotno. Čuvajmo jedni druge, ponašajmo se kao da se volimo, poštujmo nečiju odluku da ne dođe ili ne bude sa vamžze pomoći!
Otišlo mi je još dva cimera kući, to raduje skroz. Znači da su se izlečili, a otpratili smo ih kako dolikuje“.
Još uvek na kiseoniku,
Pozdrav!
Sava Jovanović.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
