Mladen Savatović je mladi novinar televizije N1 čije priče, dokumentarni filmovi i istraživanja privlače sve veću pažnju javnosti. Za svoj rad dobio je i priznanje - Nagradu Nezavisnog udruženja novinara Srbije za istraživačko novinarstvo. Sa Mladenom smo popričali o poziciji mladih novinara u Srbiji i izazovima sa kojima se susreću.
U novinarstvu ste godinama. Kako se, tokom tih godina, menjao položaj mladih u medijima? Gde smo sada, kada je položaj novinara u pitanju, u odnosu na period od pre nekoliko godina?
U novinarstvu sam profesionalno od 2017. godine, a ako računamo period studiranja i studentske medije od 2013. Sve ovo vreme mladi novinari nisu u zavidnom položaju. Zapravo, sve im je gore. Od nas skoro 80 iz generacije, možda se desetak bavi onim za šta se školovao. Mnogi su i pre završetka studentskih dana odlučili da se neće baviti ovim poslom, preorijentisali su se, neki su počeli, pa odustali. Pravog, poštenog novinarstva je u Srbiji sve manje. Prilika da se počne, a da ne moraš već na samom početku da se „ukaljaš“ je još manje. Na takve „opcije“ nisam pristajao i na svu sreću izbegao sam ih. U Novom Sadu, odakle sam, postoje dve, tri redakcije u kojima sam radio ili bih voleo da jesam. Rade nezavisno, ali sa veoma ograničenim sredstvima. U manjim sredinama je još gore, pa ne iznenađuje kada školovani novinari odluče pre da odu u PR, marketing i slično, nego da trpe sve i svašta i da rade za, najčešće, mizerne plate.
Koje su ključne promene koje treba da se dogode kako bi bezbednost novinara bila na višem nivou?
Recimo, da im se dodeli status javnog službenika, jer je osnovni postulat novinarstva zaštita javnog interesa. To bi onda povuklo za sobom i strožu kaznenu politiku prema onima koji im prete uživo ili putem interneta ili ih napadaju čak i fizički. Teško, ali možda bi i donosioci odluka i funkcioneri, dakle – vlast, promenili odnos prema nama. Potrebna je i solidarnost i kolegijalnost među samim novinarima, koje gotovo da nema. Neophodno je i efikasno tužilaštvo koje će napokon da krene da radi svoj posao i koje će da ima nultu toleranciju na ugrožavanje bezbednosti novinara. A pre svega – javnost mora da shvati da su novinari tu zbog nje, barem oni koji rade u skladu sa etičkim principima i novinarskim kodeksom.
Kakav je, iz Vašeg ugla, položaj mladih novinara u odnosu na starije i iskusnije kolege?
U redakciji u kojoj trenutno radim i u onoj u kojoj sam pre toga radio, izjednačeni smo. To što je neko „stariji“, ne znači da je uvek u pravu ili da zna najbolje i obrnuto. Novinari nisu samo kolege, svaka dobra redakcija funkcioniše kao porodica. Mora da postoji uzajamno poštovanje. Znam iz razgovora sa kolegama da to nije slučaj u mnogim medijima. I dalje postoji paternalizam – ako si mlad, znači da si nesposoban i da nemaš pravo glasa. Što, moglo bi se reći, dolazi iz nekakvih kompleksa ili nespremnosti da se menja.
Koji su to najveći izazovi sa kojima se susreću novinari u Srbiji?
Najčešće su na prvom mestu niske plate. Radiš po ceo dan, sedam dana u nedelji, jer novinar zapravo nema radno vreme, a onda moraš da razmišljaš kako da spojiš kraj sa krajem. Časnog posla je malo, izbor je veoma sužen. Mnogi novinari rade honorarno jer nema dovoljno medija koji imaju budžete da ih zaposle za stalno ili jednostavno žele da uštede. Tu je onda, upravo, količina posla. Danas se od novinara očekuje da radi posao koji je pre samo deceniju radilo bar troje ljudi. Odmah pored je i niz pritisaka, kao što su cenzura i auto-cenzura, a ako im se odupireš možeš da očekuješ pretnje, targetiranje i razvlačenje po provladinim tabloidima, koji dolaze „sa vrha“.
Svoju karijeru započeli ste istraživačkim novinarstvom, autor ste dokumentarnih filmova, a za jedan od njih, „Ispod površine – kraljevi asfalta“ , dobili ste nagradu „Dejan Anastasijević“. Na koju od svojih istraživačkih priča ste najponosniji, a koja je za Vas bila najveći izazov?
Ne mogu da izaberem jednu priču na koju sam najponosniji. Među njima je svakako priča o tome kako lokalne samouprave u saradnji sa privatnim šinterima „cede“ opštinske kase, prave se da udomljavaju i sterilišu napuštene pse i mačke, a zapravo ih u krajnje nehumanim uslovima sele iz jednog u drugo selo. To je moja prva, velika istraživačka priča. Naravno, tu je i istraživački serijal o malverzacijama tokom izgradnje tržnog centra „Promenada“ u Novom Sadu, za koji sam dobio prvu nagradu za istraživačko novinarstvo. Najizazovnija priča, i jedna među onima na koje sam najviše ponosan, svakako su „Kraljevi asfalta“. To mi je bio prvi dokumentarni film i prva nagrada u toj kategoriji. Mada, svaka priča kojoj sam se posvetio do detalja je izazovna i draga.
BONUS VIDEO: Ranko Pivljanin o novinama kao proizvodu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare