„Deca starija od pet godina gube nadu da će ih neko uzeti za ruku i povesti kući“: Direktor „Zvečanske“ o najmlađima koji čekaju novu porodicu

Kako izgleda radni dan osoblja u Zvečanskoj, onih koji čuvaju decu?

Radni dan zaposlenih koji neposredno brinu o deci (medicinske sestre za malu decu, vaspitači za decu predškolskog i školskog uzrasta) počinje u šest sati ujutru kada dnevna smena smenjuje noćnu i kada zajedno obilaze dom i razmenjuju informacije. Sledi buđenje dece za školu i druge aktivnosti. Pre podne se radi sa decom koja po podne idu u školu na podršci u učenju i zabavnim aktivnostima, a po podne isto sa decom koja idu pre podne u školu. Organizuju se obroci, obavlja se lična higijena mlađe dece, dok starije motivišemo da to rade samostalno, uključujući i higijenu prostora. Imamo sastanke sa saradničkim ustanovama u vezi planiranja zaštite dece. Noćna smena počinje u 10 uveče, kada noćni vaspitači imaju zadatak da obezbede mir do ujutru, dok ne krene buđenje.

Koji procenat dece u Zvečanskoj je bez roditelja, tačnije bez staratelja?

Mi brinemo o deci koja su privremeno ili trajno bez roditeljskog staranja. Sva deca imaju roditelje, neko ih je rodio i to je važna činjenica, jer iz toga proizilazi poreklo, genetika, porodična istorija, doživljaj ukorenjenosti, pripadnosti. Većina dece održava kontakte sa roditeljima ili porodicom i mi imamo obavezu da podržavamo te kontakte. Oni mogu biti zabranjeni samo odlukom suda. Centri za socijalni rad određuju na koji način će se ti kontakti odvijati da budu bezbedni i u interesu dece. Samo mali broj dece nema žive roditelje (preminula u međuvremenu), dok za svega nekoliko dece na nivou cele Srbije roditelji su nepoznati.

Koliko često Vam se obraćaju institucije povodom usvajanja dece?

Centri za socijalni rad su nadležni za starateljske poslove, odnosno odlučivanje o daljoj zaštiti dece. Oni procenjuju i edukuju potencijalne usvojitelje i kada ih izaberu za neko dete koje je kod nas na smeštaju, upute ih nama da ih povežemo sa detetom. U poslednjih 10 godina se našoj ustanovi obrate sa takvim uputom za manje od desetoro dece godišnje.

Dešava li se da bračni parovi zovu ili dođu kod Vas direktno da se raspitaju mogu li da upoznaju decu radi usvojenja?

Dešava se, ali ih mi upućujemo na Centre za socijalni rad, ukoliko se radi o usvojiteljima iz Srbije, odnosno na nadležno ministarstvo ako se radi o usvojiteljima iz inostranstva. Prema našem zakonu i međunarodnim protokolima, ustanovama koje neposredno brinu o deci, kao što je naša nije dozvoljeno da posreduju u kontaktima između dece i potencijalnih usvojitelja, bez uputa Centra za socijalni rad.

Kad se desi da parovi ili potencijalni usvojitelj dolaze zbog usvojenja da li deci najavite da će neko doći? Kako ona u tom slučaju reaguju? Kako ih pripremite na moguće usvojenje?

Naravno, mi pripremamo decu za kontakt sa upućenim usvojiteljima (uvek samo jedan par ili potencijalni usvojitelj kontaktira sa detetom, dok se ne donese odluka o zasnivanju usvojenja). Takođe, mi informišemo upućene usvojitelje o detetu, pratimo kontakt i izveštavamo Centar za socijalni rad o kvalitetu kontakta. Ukoliko je procena kontakta povoljna, Centar obično donosi rešenje o takozvanom adaptacionom periodu, u trajanju do 6 meseci, kada dete odlazi u porodicu potencijalnih usvojitelja. Ukoliko adaptacija uspe, pristupa se formalnom zasnivanju usvojenja, donošenjem rešenja kojim usvojitelji dobijaju status kakav imaju roditelji deteta.

Kog uzrasta su deca koju parovi najčešće usvajaju?

Najčešće se usvajaju deca mlađeg uzrasta, do predškolskog. Po zakonu mogu da se usvajaju deca do punoletstva. Ipak, u praksi se retko dešava da bude usvojeno dete starije od sedam godina i zbog manje spremnosti usvojitelja da usvajaju decu tog uzrasta, ali i zbog teže adaptabilnosti deteta na novu porodicu.

Šta Vi lično mislite o usvajanju, koliko je važno da dete bude usvojeno dok je još u najmlađem uzrastu?

Naše iskustvo govori da, kada se usvojitelji adekvatno procene i pripreme za usvojenje i kada dete raste sa saznanjem, primereno uzrastu, da je usvojeno, usvojenje bude uspešno, a dete prihvaćeno u porodici. To je jedan od boljih načina da dete dobije porodičnu brigu, doživljaj pripadanja i pune integracije u zajednicu. Jednom ste izjavili da “ne tražite dete za par, već za dete najadekvatniji par”.

Kako zante da je neko dobar za dete? Postoje li neke crte u ponašanju, karakteru, govoru, koje su Vam dovoljne za procenu?

Centri za socijalni rad obavljaju tu procenu. Potencijalni usvojitelji se sagledavaju sa više strana: porodično – pravno, psihofizički, vaspitno - obrazovno i stambeno – materijalni status. Procenu radi tim sačinjen od psihologa, socijalnog radnika, pravnika i pedagoga. Imaju obavezu izlaska na teren, u porodicu potencijalnih usvojitelja. Takođe, prolaze određenu obuku, u kojoj treba da nauče: kako da prevladavaju znakove traumatskog iskustva deteta, kako da saopšte detetu da je usvojeno, kako da prevaziđu krizu neličenja, kako da uspostave siguran obrazac afektivne vezanosti, kako da detetu pomognu da preboli životne gubitke.

Šta je najvažnije da poseduje par koji želi da usvoji dete?

Važno je da umeju i da podnose životne gubitke (detetove, a i svoje lične), da postavljaju granice, da razvijaju afektivnu vezanost sa detetom, da ga podrže u situacijama krize i ispoljavanja traumatskog doživljaja...Bitno je da imaju osnovne stambeno – materijalne uslove, stabilnu porodičnu zajednicu, podršku šire rodbine i okruženja za usvojenje, adekvatne i usaglašene vaspitne stavove.

Koliko često “singl” roditelji usvajaju decu?

Zakon dozvoljava pojedincima usvajanje dece. U praksi, oni ređe usvajaju jer će Centri za socijalni rad, iz interesa deteta, obično pre da se odluče za usvojiteljski par.

Kako se deca ponašaju kad shvate da bi mogla biti usvojena? Jel im ponekad teško da napuste Centar na koji su navikli?

Mala deca obično traže da ih neko vodi kući. Vide da neka deca odlaze, pa žele i ona. Posle četvrte, pete godine slabi interesovanje, deca sve više gube nadu i dolazi do takozvanog detačmenta, odnosno sve teže sposobnosti vezivanja za stalne i bliske odnose. Nažalost, deca sve češće provode suviše dugo vremena u ustanovi, naviknu se na nju, na ljude koji profesionalno brinu o njima, na drugare u grupi, pa odlazak predstavlja jednu novu vrstu gubitka dosadašnjih odnosa i sredine na koju su navikli. Međutim, uz adekvatnu pripremu i odnos potencijalnih usvojitelja, oni to preguraju i integrišu se u novo, porodično, okruženje.

Sa kakvim se problemima deca u Zvečanskoj najčešće nose i šta najteže podnose?

Deca bez roditeljskog staranja na smeštaju u ustanovi, imaju takozvana traumatska iskustva i mnoga njihova ponašanja, simpatična i nesimpatična, proizilaze iz pokušaja nošenja sa tim iskustvom. Nedostaje im porodica. Pojedina deca se naviknu, pa im je kasnije teže da izađu iz doma. Ponekad su izazovni odnosi sa vršnjacima, integracija u grupe dece izvan ustanove, koncentracija na učenje i tome slično.

Da li se dešava da neko usvoji dete, pa da ga kasnije vrati? Kako pomoći tom detetu?

Potencijalni usvojitelji mogu da odustanu od usvojenja tokom kontakata sa detetom u ustanovi ili tokom adaptacionog perioda u porodici. Kada se zasnuje formalno usvojenje, mogu samo sudski da budu lišeni roditeljskog prava ili da traže poništenje usvojenja ukoliko smatraju da je zasnovano mimo zakonskih odredbi.

Zašto volite svoj posao? Šta Vam je doneo u životu?

U ovom poslu prepoznajete rezultate rada, generacije dece koja su podržana da uspešno nastave samostaln život, da se profesionalno i porodično ostvare. Ovaj posao doneo mi je mnogo novih životnih iskustava kroz rad sa porodicama naše dece i stalno učenje o potrebama dece koje se kroz protok vremena menjaju.

Ljudi koji žele da pomognu deci, ali i Centru, kako da doniraju ono što vam je najpotrebnije? Kako da dođu do informacija šta je najpotrebnije?

Mogu da se jave našoj pravnoj službi, koja će ih uputiti u proceduru. Sve informacije su i na sajtu www.zvecanska.org.rs.