Gotovo svakodnevno prolazimo pored njih, a retko ko od nas se zapitao kakva je životna priča nekog beskućnika u Beogradu ili kako je proveo ove tropske dane koji su za nama i pred nama. Koliko su i same grupe beskućnika raznovrsne govori nam i Crni, koji je u našu zemlju došao iz Afrike, a kako kaže u Beogradu ume da bude vruće kao na tom kontinentu.
Prema podacima pojedinih nevladinih organizacija procenjuje se da u Beogradu ima između 3.000 i 5.000 beskućnika. Mnogima od njih ovo vreme uz vrućine i pljuskove pada teško, a spas pronalaze po beogradskim parkovima i podzemnim prolazima.
Višestruko diskriminisani i jedni od najugroženijih ljudi u našem društvu vrele tropske dane i letnje pljuskove provode u podzemnim prolazima, parkovima i površinama blizu fontana u potrazi za spasom od nesnosnih vrućina. Dok neki od beskućnika sa kojima smo razgovarali ove dane proživljavaju teško, bilo je i onih kojima vrućine nisu teško pale.
U većini beogradskih podzemnih prolaza, gde uglavnom beskućnici borave, naša ekipa ih nije zatekla u velikom broju. Mnogi od njih odlučili su da budu na nekim drugim lokacijama u gradu.
U jednom od najprometnijih beogradskih podzemnih prolaza nailazimo na jednu grupicu beskućnika sa psom Jojom. Kako kažu pas Joja je “kraljica beogradskih ulica koju svi znaju”.
Dok jedan stariji beskućnik spava, grupica koja sedi i moli prolaznike da im udele neki novac posle kraćeg dvoumljenja ipak je odlučila da govori za našu ekipu. Tvrde da vrućine teško preživljavaju.
“Veoma je teško, mučimo se, nije lako”, govori nam beskućnik srednjih godina koji na ulici živi sa majkom.
Ovo popodne sklonište od vrućina, ali i kiše, pronalaze u podzemnom prolazu, a kako nam ističu lokacije uglavnom nalaze po potrebi.
Muškarac nam navodi da im hranu i vodu obezbeđuju nevladine generacije.
“Imamo englesku organizaciju u Lominoj, ADRU i francusku organizaciju kod Brankovog mosta”, navodi nam on i dodaje da su do sada koristili i usluge autobusa za beskućnike organizacije ADRA gde mogu da se okupaju, šišaju, operu veš i tuširaju.
Žena iz grupice nije bila raspoložena za razgovor pred kamerama, ali jeste njihov prijatelj. Naime, radi se o Crnom – beskućniku koji je došao iz Afrike.
Crni je u Srbiju došao putem stipendije, a studirao je pravo, odnosno evropske integracije.
“Bio sam oženjen Čarapankom sa kojom imam dvoje dece”, dodaje nam Crni na tečnom srpskom jeziku. Kako je ostao na ulici, nismo uspeli da saznamo, a na to nam je kratko rekao da je to “duga priča”.
Za razliku od njegovih prijatelja iz grupe, njemu ove vrućine ne padaju toliko teško.
“Vrućina je ovde kao u Africi, kao kod mene”, navodi Crni. U jednom parku u centru gradu pored fontanice i ispod drveta zatekli smo bakicom sa psom i ženu koja nije beskućnica, ali prosi jer se nalazi u, kako nam tvrdi, katastrofalnoj egzistencijalnoj situaciji.
Prosijakinja nam tvrdi da u kući gde živi nema struju, a da joj je nedavno umrla i majka koja je bila jedini izvor prihoda. Već dve godine živi tako, a kako nam kaže tražila je pomoć od države, ali navodi da joj do sada još uvek nisu pomogli.
Bakica koja je sedela pored nje na klupi, tropske dane u Beogradu provodi po parkovima ili kod fontana.
“Uveče spavam na klupi po parkovima, lepo je vreme. A kada je zima onda negde unutra”, kaže nam starija žena, pored koje u cveću spava njen pas star nekoliko meseci.
“To je moj pas, nas dvoje smo zajedno”, dodaje nam ona.
Žali se na to da ima problema sa nogom, a upitana o pomoći tvrdi da sama sebi pomaže.
“Sedim tu sa kerom, idem ulicama, lepo je vreme”, navodi naša sagovornica i dodaje:
“Ljudi pomažu, da nije ljudi ne bi bilo ništa.”
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare