26
Rok koji je Aleksandar Vučić dao Rusima za ugovor o isporuci gasa ističe danas i to bi trebalo da znači da ćemo početi pregovore sa potencijalnim partnerima na drugoj strani. Do sada smo čuli da zamene za ruski gas nema ili je nema dovoljno, da su alternative znatno skuplje i da bi, ukoliko sa Rusijom ne postignemo dogovor, mogli da imamo veći problem nego sa gorivom. Ima li razloga za dramu?
Srbija na dugoročni ugovor sa Ruskom Federacijom o isporuci gasa čeka već sedam meseci.
Prethodni je bio sklopljen na 10 godina, cena je bila niža za oko 30 odsto u odnosu na druge, što je inače prednost kad se, tvrde upućeni, sklapaju dugoročni ugovori.
Novog ugovora još nema, a stari se aneksima produžava na nekoliko meseci. Vreme nam ističe.
Srbija je, prema nekim informacija, planirala da stavi paraf na tri godine, ali se i to menjalo zbog novih pravila u EU i odluke da potpuni obustavi isporuku ruskog gasa preko njene teritorije do jeseni 2027. i to pod uslovom da sklopimo dugoročni ugovor do kraja godine. A i to je u ovom trenutku neizvesno.
Gde su zapeli pregovori, šta Srbija traži, a Rusija nudi, zvaničnih informacija o takvim detaljima nema.
“Oko gasa, ukoliko do petka ne dobijemo ugovor, mi u ponedeljak pokrećemo pregovore i nabavićemo gas na nekoj drugoj strani”“, rekao je Vučić na konferenciji za novinare u utorak.
Petak je, novih informacija nema, a predsednik je juče posle sastanka sa ruskim ambasadorom Bocanom Harčenkom izjavio da su razgovarali o snadbevanju gasom i infrastrukturnim projektima “koji će dodatno ojačati energetski sistem”.
Srbija se do sada značajno oslanjala na ruski prirodni gas, dok je manji deo stizao iz Azerbejdžana. Prema nekim informacijama, nama je potrebno blizu tri milijarde kubika gasa godišnje, a iz Azerbejdžana je preko gasne konekcije sa Bugarskom stizalo oko 400 miliona kubika. Ostatak je stizao iz Rusije.
Čak i ako dogovor sa Moskvom postignemo, alternativa nam je svakako potrebna, jer se na duži rok ne možemo oslanjati na ruski gas, zbog sankcija koje mogu da traju unedogled i potpune zabrane isporuke preko teritorije EU.
Ima li razloga za paniku?
Prema ugovoru koji imamo sa Azerbejdžanom, iz te zemlje nam stiže oko milion kubika gasa dnevno, ali je tokom posete Ane Brnabić toj zemlji u septembru dogovoreno dodatnih milion kubika po danu. Već isporuke nisu moguće zbog nedovoljnog kapaciteta gasne interkonekcije Srbija – Bugarska, pa se moramo snalaziti na drugoj strani.
Miodrag Kapor, stručnjak za energetiku, kaže za Nova.rs da se 2009. godine, kada je došlo do prekida dotoka prirodnog gasa iz Rusije, preko Ukrajine i Mađarske do nas, zbog sukoba oko plaćanja, ceo region Zapadnog Balkana snadbevao hitnim isporukama gasa iz zapadne Evrope kroz gasovode kroz Mađarsku. Od tada se, kako kaže, situacija infrastrukturno značajno popravila.
“Dobijali smo gas iz Austrije, a do njih dolazi gas čak iz Norveške. Povezana je i sa Nemačkom. Austrija najviše koristi ruski gas, ali je povezana i sa drugim alternativnim pravcima. Od tada je izgrađeno dosta infrastrukture, između ostalog i terminal tečnog gasa na Krku i naravno osim balkanskog ili turskog toka, izgrađena je ta interkonekcija sa Bugarskom kapaciteta od 1,8 milijardi kubika godišnje”, navodi Kapor.
On je naveo da da Srbija značajno može da smanji potrošnju ruskog gasa. Kalo ističe, do sada smo namerno subvencionisali cenu prirodnog gasa da bi ga što više trošili i time što više zavisili od energenata od Ruske Federacije, jer je to bio politički dogovor.
“Dušan Bajatović je radio i dalje radi u direktnom interesu Rusije. On je sprečavao interkonekciju sa Rumunijom koja bi nam značajno obezbedila alternativni pravac. Drugi alternativni pravac tečnog gasa, o kome se nije razmišljalo, je Hrvatska, zbog terminala na Krku čiji je kapacitet povećan. Mi smo zbog političke bliskosti sa Ruskom Federacijom insistirali na gasnoj interkonekciji sa Severnom Makedonijom i naftnoj konekciji sa Mađarskom”, zaključuje Kapor.
Ono što mi trenutno možemo da uradimo, dodaje on, je da zakupimo deo kapaciteta tečnog prirodnog gasa u Aleksandropolusu, gde može da stigne gas iz svih pravaca, pa i iz Amerike. Na evropskom kontinetnu gasa ima najviše u Norveškoj, ali može da stiže i iz Alžira i Katara. Pitanje je međutim i koliko će to da nas košta.
“Kratkoročno imamo rešenje za gas, ali će na početku biti skuplje. Na holandskoj berzi koja je najrelevatnija je 350 evra na hiljadu kubnih metara gasa, a mi plaćamo po nekim informacijama oko 300 evra. To je dvadesetak posto skuplje, a ni ta cena ruskog gasa nije transparentna. Možemo samo da verujemo na reč Dušanu Bajatoviću. Ako bi zakupili ne bi to bilo značajno skuplje, a iskustvo Bigarske nam govori da su u početku plaćali skuplje, a danas oni plaćaju jeftiniji gas nego Srbija”, dodaje Kapor.
On ipak ne očekuje da će Rusija da prekine dotok gasa Srbiji, jer boljeg saveznika u Evropi, pored Belorusije, nema.
“Mađarska jeste značajnija, jer je člancia EU i NATO-a. Rusija zna da Srbija nije uvela sankcije, njoj je u interesu da ima uticaj, makar preko prirodnog gasa”, zaključuje Kapor.
