Od kopanja litijuma ćemo prvo imati ništa, a onda samo siću: Rudna renta u Srbiji najniža u Evropi, 6 puta manja nego u Norveškoj čiji nam standard obećavaju

Dok eksperti u oblasti zaštite životne sredine, hemije i metalurgije objašnjavaju kakve bi katastrofalne posledice po životnu sredinu imalo kopanje litijuma u dolini Jadra, što je ujedno njihov glavni argument protiv rudarenja, predstavnici vlasti češće govore o litijumu kao o ekonomskoj šansi Srbije. Prema onome što je predsednik Aleksandar Vučić prikazao na slajdu tokom jednog od svojih obraćanja, litijum karbonat doneo bi našoj državi 0,7 milijardi evra, što bi predstavljalo 0,95 odsto BDP-a iz 2023. godine. Kada se doda i proizvodnja katoda, delova baterija za koje se koristi litijum, to je još 1,4 milijardi evra (2,06 odsto BDP-a), a od samih baterija zaradili bismo 2,8 milijardi (3,97 odsto). Na kraju, zarada od električnih vozila iznosila bi 11,4 milijardi evra, što bi činilo čak 16,45 odsto BDP-a.

Vučić, međutim, nije objasnio kako je došao do ove računice, a objašnjenje nema ni ekonomista Milan R. Kovačević.

“Sve se govori napamet – ne postoji predračun. Tek kada to budemo imali, onda ćemo moći da pričamo o koristi”, kaže on za Nova.rs.

Rio Tinto, međutim, tu računicu ima, smatra on.

“Oni znaju da će ostvariti veliku zaradu. Mi, s druge strane, nemamo računicu o tome kolika bi bila stvarna korist za nas”, kaže Kovačević.

On dodaje i da će država svakako ubirati novac od poreza na plate, ali je to dosad u Srbiji “bilo tanko”.

Preniska rudna renta

Još jedan izvor prihoda koji se spominje jeste rudna renta. To je zapravo naknada koju su rudarske kompanije dužne da plaćaju za korišćenje resursa i rezervi mineralnih sirovina. Ona je, međutim, prema rečima našeg sagovornika, premala.

Konkretno, prema Zakonu o naknadama za korišćenje javnih dobara, rudna renta za ugalj je tri odsto, za naftu i gas sedam, dok bi za litijum bila svega pet odsto prihoda od prodaje robe, a to zapravo znači da država ne bi odmah imala korist kakva se predstavlja.

“Visina rente zavisi od intenziteta prodaje i biće vrlo mala. Zapravo, prvo ćemo imati ništa, pa onda nešto. Neki su računali da bi na početku od rente prihod bio 50 miliona, a kad je pik, par stotina miliona. Ja ne znam odakle je ta računica, ne znamo po kojoj ceni su računali da će se prodavati roba. Cena po kilogramu je 2022. godine bila 40 evra, a ove svega desetak. Ipak, najvažnije je koliki su rizici, a oni su, u ovom slučaju, ogromni”, kaže Kovačević.

Pored štete po životnu sredinu, Kovačević naglašava da su rudnici nebezbedna radna meste, a rudarske nesreće česte.

“Ginu ljudi u rudnicima, a to je šteta koja ne može da se izračuna. A što se tiče rizika po životnu sredinu, Rio Tinto to ne zanima, jer njih to ne pogađa. Šteta je za nas. Da zaključim, teško je izračunati precizno korist koju bismo mi potencijalno imali od rudnika, ali ona je zasigurno mnogo manja nego šteta”, zaključuje Kovačević.

Do norveškog standarda sa srpskom rentom

Vratimo se na rudnu rentu.

Predsednica Skupštine Ana Brnabić rekla je nedavno da bi Srbija, ako se realizuje projekat “Jadar”, mogla da dostigne životni standard Norveške, ignorišući činjenicu da ova država ubira izmeđi 27 i 28 odsto na ime rudne rente za naftu i gas. Brnabić je rekla da bi za Srbiju litijum bio ono što je za Norvešku nafta.

Ministarka rudarstva i energetike Dubravka Đedović Handanović rekla je da je visina ove naknade kod nas među višima u svetu.

Ipak, u Hrvatskoj je renta za naftu i gas 10 odsto, u Sloveniji 18, Rumuniji 12, Rusiji 22 odsto, dok, po rečima profesora održivog razvoja Petra Đukića, u mnogim razvijenim zemljama visokog ekološkog senzibiliteta rudna renta iznosi i između 25 i 30 odsto ekstrahovane rudne sirovine.

Takođe, treba imati u vidu da koliko god bio iznos naplate rudne retne, on se ne sliva u potpunosti u državnu kasu. Konkretno, od uplaćene rudne rente 60 odsto pripada republičkom budžetu, a 40 opštini na kojoj se vrši eksploatacija. A ukoliko se eksploatacija vrši na teritoriji Vojvodine, onda se novac od rente deli tako da 50 odsto ide u republički budžet, 10 odsto u pokrajinski, a 40 odsto u budžet opštine na čijoj se teritoriji vrši eksploatacija.

Vučić bi da poveća rudnu rentu, ali Rusi ne daju

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je u junu ove godine da je ranije pokušao da podigne rudnu rentu u Srbiji, ali je dodao da u tome nije uspeo zbog "žestokog otpora".

„Želim da kažem da sam ja pokušao da dignem rudnu rentu i nisam uspeo, iako mislim da sam kao predsednik Vlade imao najveći mogući legitimitet, jer sam naišao na žestok otpor ruske strane. U ovom trenutku sam siguran da bi bio otpor i ruske, ali i kineske, australijske, španske i američke strane, kao i svih onih koji vrše istraživanja u našoj zemlji. Toliko žestok da mi ne bismo mogli da izguramo“, rekao je Vučić.

Za Ruse, ipak, važe drugačija pravila. Iako je zakonom propisano da je rudna renta za naftu sedma odsto, to ne važi za Naftnu infustriju Srbije (NIS), koja je u većinskom vlasništvu ruskog Gaspromnjefta. Ta prodaja većinskog paketa akcija po ceni od 400 miliona evra bez tendera ugovorena je međudržavnim sporazumom Srbije i Rusije, a jedna od odredbi tog sporazuma je i da za NIS važi povlastica po kojoj rudnu rentu plaća u visini od tri odsto od prihoda.

Preciznije, za NIS važe uslovi oporezivanja koji su bili na snazi u momentu potpisivanja sporazuma i kompanija ne podleže bilo kakvom pogoršavanju uslova oporezivanja, do momenta "dostizanja isplativosti" projekata koji su dogovoreni sporazumom.

BONUS VIDEO Petković (Ne damo Jadar): Hapse pogrešne ljude, adresa je Gornje Nedeljice