„U sektoru nekretnina postoji najviše rizika za pranje novca u Srbiji i to kroz investiranje u izgradnju stambeno-poslovnih objekata, kao i u kupovinu stanova, poslovnog prostora i zemljišta za gotovinu. Međutim, to naravno ne znači da je sva gradnja u Srbiji pranje novca. Postoje investitori koji legalno trguju, a gotovinu koju su zaradili od prodaje stanova dalje ulažu u gradnju novih objekata. Nije ni mali broj ljudi koji nemaju poverenje u banke već štede kroz kupovinu nekretnine, što je u Srbiji uobičajeno, kao i ljudi koji su penziju zaradili u inostranstvu i žele da nastave život u Srbiji, pa kupe stan“, ističe Đorđević.

Prema njegovim rečima, pranje novca obično se procenjuje na dva do pet odsto bruto društvenog proizvoda, što na primeru Srbije, kako kaže, iznosi od jedne do dve i po milijarde evra godišnje.

„Novac stečen kriminalom ulazi u legalne tokove i finansijskim transakcijama između više firmi od kojih barem jedna regularno posluje i nije sumnjiva. Na primer, postoji firma koja se bavi samo izdavanjem fiktivnih faktura iza kojih nema nikakvog prometa ili pružanje usluga. Takva firma izda fiktivnu fakturu i naplati nepostojeće usluge regularnim privrednim subjektima. Taj novac se dalje prenosi na druga povezana preduzeća, sa čijih računa se novac podiže i ulaže u nove regularne poslove, najčešće u kupovinu ili izgradnju nekretnina. Fiktivnim fakturama se zapravo prikriva pravo poreklo novca“, naglašava Đorđević.

Odgovarajući na pitanje koje mehanizme koriste organi Republike Srbije prilikom sprečavanja pranja novca, Đorđević kaže da se u Srbiji vrši nacionalna procena rizika u kome su identifikovani najranjiviji sektori za pranje novca.

Opširnije o ovoj temi pročitajte na portalu N1.

BONUS VIDEO Nebojša Nešovanović: Tržište nekretnina može postati igralište bogatih