„Reč dana“ u protekla tri dana je „domino efekt“. „Pao“ je Milo Đukanović, uzdrman je Aleksandar Lukašenko, neka se pripremi...

Domino efekt označava niz sličnih događanja, od kojih je svako istodobno i uzrok sledećeg, pa je više nego besmisleno na taj način povezivati izbore i postizborne događaje u Crnoj Gori i Belorusiji sa prilikama u Srbiji.

Domino efekt, s druge strane, stvara iluziju da je mali pokret dovoljan za postizanje željenog učinka, a mali pokret je maksimum aktivizma većine ovdašnjih opozicionara i tviter revolucionara.

Za slaganje više domina koje će oboriti jedna drugu nema ni volje, ni snage, jer to već spada u kreativne igre. Iako se u nekim tekstovima pominje i rušenje oko četiri miliona domina složenih u fantastične nizove, zvaničan svetski rekord, upisan u Ginisovu knjigu, drže entuzijasti iz nemačkog tima “Grešnici domino zabava” koji su 2013. godine postavili ukupno 277.275 domina za rušenje, koje su bile poslagane na kreativan način tako da prikazuju slike iz prirode, sporta, muzike… Od ukupnog broja postavljenih domina srušilo se 272.297, ali to je bilo više nego dovoljno da se postavi novi rekord.

Ovaj izraz se ušunjao u novogovor početkom druge decenije ovog veka, kad je tokom grčke dužničke krize objavljeno na stotine analiza, izjava i komentara da „ako Grčka bankrotira, pa to izazove bankarsku paniku na tržištu, za njom padaju Portugal, Italija, Španija”…

U politici, domino efekt se događa uvek kad se kod velikog dela stanovništva probudi nada u nešto novo, bolje, ali i kad se javi strah od promena, pa je sasvim logično da je tim izrazom okarakterisano i tzv. „arapsko proleće“, kad su na sličan način promenjeni režimi u Tunisu, Egiptu, Libiji, Iraku… A onda se sve zaglavilo sa više nego tragičnim posledicima u Siriji!

U ozbiljnijim političkim analizama naglašava se da domino efekt nikad ne dolazi sam od sebe. Neko mora pokrenuti pad prve „ciglice“ koja zatim ruši ostale u nizu, a poželjno je brzo, preko medija posejanu paniku preneti na saveznike neprijatelja, kako bi se i oni urušili. Ako se prenos promena ne dogodi brzo domino efekt izostaje. Zbog toga je najnovija priča o domino efektu koji će dovesti do pada višegodišnjih diktatora – samo „duplo golo“.

Diktature se, kako je to ovih dana sjajno objasnio književnik Gojko Božović, razlikuju po istorijskim i društvenim okolnostima, po političkoj kulturi u kojoj su se učvrstile, po brutalnostima za koje posežu, po tome da li su više ideološke ili su samo kriminogene, po posledicama koje  ostavljaju i dok traju, a koje pogotovu ostavljaju za sobom.

Oni koji su požurili da povežu Podgoricu, Minsk i Beograd imaju u vidu činjenicu da su diktatori, uz sve specifičnosti, “isti sa svojim egocentrizmom koji projektuju na najveći ekran zajednice kojom vladaju, sa potrebom da sve, apsolutno sve potčine svojim potrebama i zamislima, kao i sa svojom neprestanom proizvodnjom spoljnih i unutrašnjih neprijatelja”.

“Diktator je svima neprijatelj jer je državu sveo na sebe, pa onda svoje protivnike pretvara u neprijatelje države. A najveći neprijatelj države uvek je apsolutni vladar”, smatra Božović i dodaje: “Autentičnost beloruske pobune u gotovo nemogućim uslovima zaslužuje u ljudskom smislu uspeh, a u političkom smislu taj uspeh bi bio dragocen kao mala vedrina u populističkoj tmini naših dana.”

Tako bar donekle postaje jasniji i grafit sa ovdašnjih zidova: “Neka padne, da osveži malo”. U Beogradu se to odnosi samo na kišu…