Đoković "izdao sebe", doneo odluku koja mu je promenila karijeru - omraženi guru nikad iskrenije pričao o najtežem periodu

Imaz i Novak su se upoznali preko Marka Đokovića, a prethodna poveznica bio je Karlos Gomez Erera, koji je i danas veoma blizak najboljem teniseru svih vremena.

Ako se vratimo nekoliko godina unazad, setićemo se da je Imaz bio omražen među Srbima, koji su uglavnom njega krivili za Novakov pad, pošto je 2017. godina bila jedna od, ako ne i najteža u njegovoj karijeri. Tada je Novak osvojio samo dve titule, ali je imao ozbiljnih problema sa laktom, koji su počeli još 2016.

Novakovi loši rezultati i ozbiljni fizički problemi poklopili su se sa saradnjom sa Imazom, koji je sada u intervjuu za "Jot Down" nikad iskrenije pričao o teškim trenucima koje je preživljavao sa Novakom.

Đoković se 2018. godine, odmah posle Australijan opena, napokon odlučio na operaciju lakta, posle koje je nastala i njegova čuvena izjava: "Majko, izdao sam sebe".

Iako su to bili najteži trenuci za Đokovića u karijeri, uspeo je da izađe iz problema, pa je već do kraja 2018. godine osvojio dva grend slema i ponovo je bio u svetskom vrhu, kao i danas, sedam godina kasnije.

“Nastavio je da gubi, ali oklevao je da ode na operaciju. Želeo je da na tom stanju radi na holistički način, prirodan, ali bol je istrajavao. Zato mu je nivo tenisa opao i, koje god da su okolnosti, osoba koja je kriva za njegov pad je izvesni Pepe Imaz – Pepe Imaz koji je sa njim bio već četiri godine, nije da je tek došao. Osećao sam već tada kako su se mediji preko noći okrenuli preko mene. Uticalo je to na mene, ali ne negativno. Bio je to kao poklon, jer je 100 posto stvari koje su pisane i izgovarane bile osude. Ne čitam novine i ne gledam TV, ali ipak je sve to dolazilo do mene. I to me je nateralo na introspekciju, da vidim da li sam zavistan od toga šta drugi misle o meni. Tu sam prošao kroz proces rasta jer sam uvideo da me sva ta buka ne pogađa previše”, priča Imaz.

Međutim, cela ta drama oko njega o njegovog rada uticala je i na njegovu porodicu.

“Tada je moj sin Filip imao osam godina, i on je čuo neke stvari u školi. Dotad je nosio majice ‘amor y paz’ (“ljubav i mir”, slogan Imazove akademije) i onda odjednom to više nije želeo. Zbog toga jesam patio. Sada se toga svega sećam sa nostalgijom, ali ne bez bola, zbog svega što je Filip prošao. Žao mi je što se sve to desilo kroz mene, ali ne bih menjao. Uvideo sam neke svoje nedostatke i radio na njima”.

Prisetio se i nekih posebnih iskustava koje je imao kao član Novakovog tima.

“Neke ne mogu da podelim s vama jer su duboko lične. Od onih koje mogu, odabraću ATP završni turnir 2016. godine iz Londona. Novak je imao veoma težak drugi deo godine zbog problema s laktom, ali je došao do finala. Rival mu je bio Endi Mari, koji je igrao za to da postane broj jedan na kraju godine. Novak, koji je bio broj dva, izgubio je i otišao u svlačionicu. Mi, članovi njegovog tima, pratili smo ga, ali smo ostali ispred vrata. Bio je veoma ljut, ali duboko u sebi sam osetio da treba da ga zagrlim. Pokucao sam na vrata i svi su bili iznenađeni. Odškrinuo sam vrata i pitao mogu li da uđem. Novak je sedeo u fotelji, laktovi na kolenima, pogled nadole. Kada me je čuo, podigao je glavu i pogledao me. Nije mi odgovorio, ali njegov pogled je davao potvrdan odgovor. Prišao sam mu, sedeo je na oko dva metra od vrata, i pitao ga mogu li da ga zagrlim. I zagrlio sam ga. Video sam ljudsko biće u bolu, nakon što nije ostvario nešto što je očajnički želeo, i osetio sam da je najbolje što mogu da uradim to da podelim svoje poštovanje, ljubav i naklonost koju osećam prema njemu”, iskren je Imaz.

Otkrio je i da su mu Novak i Jelena Đoković otvorili vrata svoje sobe, te da su imali odličan prijateljski razgovor, koji je očigledno svima bio značajan.

“Sećam se tih momenata veoma dobro, bili su divni, kao melem za njega. Mogao sam da osetim ljudsko biće iza tih osećanja ljutnje i žaljenja. Tog istog dana, nekoliko sati kasnije, bio sam sa njim i njegovom suprugom Jelenom, divnom osobom koja mu je savršen partner sve ove godine. Bili smo u hotelskoj sobi, razgovarali smo, delili iskustva, a njihov sin Stefan – koji je bio mali tada – već je spavao. U razgovoru nismo spominjali izgubljeno finale, već smo se gledali u oči i delili vrlo intimne stvari. Privilegija je što su mi otvorili vrata – ne svojih soba, već svojih života. To je za mene najveća nagrada koju neko može da osvoji, važnija od svakog trofeja. Ipak, nekada nam se nehotice pobrkaju prioriteti. Novak je istinski divan čovek, baš kao i njegova žena Jelena”.

Imaz je istakao da ne želi da njegova sreća i mir zavise od (ne)uspeha drugih, što je u sportu veoma problematično razmišljanje, jer morate da budete "gladni" i ponekad surovi (u sportskom smislu) da biste dostigli maksimum i pobeđivali na najvišem nivou.

“Kada si nervozan, znači da želiš da neko pobedi, jer tebi treba da se osećaš bolje. Neću živeti od toga, živim od sebe. Ja sam probao sa igračima da im objasnim sve što znam tehnički i taktički, ali ako želim da pobede, to automatski znači da želim da onaj drugi izgubi. Kao da mi je manje stalo do njega. Kada gledam tenis, trudim se da vidim dva ljudska bića. Tačno je da sam jednom davao savete, drugome ne, ali to je kraj moje uloge”, kaže Pepe.