Već dugi niz godina Novak je u srpskom narodu obožavan i smatram jednim od najboljih sportista ikada, ali njegova veličina prevazilazi teniske i sportske okvire. Njegove pobede često se doživljavaju kao pobede srpskog naroda, kroz Novaka žive mnogi njegovi navijači i zato se s velikom emocijom doživljava svaki njegov rezultat, pogotovo neuspeh.

Navikao nas je Đoković uvek na najviše, sve osim titula na turnirima gde učestvuje doživljava se kao neka vrsta neuspeha, a i sa skoro 38 godina njegova igra je i dalje na veoma visokom nivou i malo ko može da se meri sa njim.

Novak nikada nije izdao Srbiju, iako je mogao, na primer Britanci su dugo želeli da nastupa pod njihovom zastavom, ali je umesto toga Đoković odabrao težak put, ali je Srbiju učinio ponosnom i njen je najbolji ambasador.

Naravno, ni on nije nepogrešiv, o njegovim postupcima često može da se diskutuje, ali veličinu u sportskom i ljudskom obliku ne može i ne treba niko da ospori.

Novakova aura nepobedivosti

Dugo je Đokoviću bilo potrebno da savlada sebe, a kada je konačno uspeo da oslobodi "zver", ni Rafael Nadal ni Rodžer Federer više nisu mogli da se mere sa njim.

Verovatno Novak nikada neće biti obožavan u zapadnom svetu kao njegovi najveći rivali, ali je s godinama i svim uspesima koje je pravio zaslužio maksimalno poštovanje, te se izborio za GOAT status.

U jednom periodu njegove karijere, koja još nije gotova (možda nije ni tako blizu kraja kao što mnogi misle), delovalo je da će Federer biti najbolji ikada, posle ga je prestigao Nadal, ali Đoković je taj koji na terenu ima završnu reč i to je svima postalo odavno jasno.

Tenisku veličina Nadala i Federera ne osporavam, a i da hoću ne mogu, ali jasno je da je Đoković neko ko je na vrhu piramide i tako će verovatno još dugo ostati.

Aura nepobedivosti koju je Novak izgradio kroz dugi niz godina dugo je plašila mnoge njegove rivale, koji su pred njim padali, a trofeji su se nizali i sada ih ima ukupno 99, uključujući i zlato na Olimpijskim igrama u Parizu prošle godine.

Treba biti pošten pa reći da Novakovi rezultati u poslednjih godinu i po dana nisu onakvi na kakve nas je navikao, pogotovo ako izuzmemo zlato sa OI. Međutim, ove sezone je pre svega na Australijan openu (polufinale) i u Majamiju (finale) pokazao da još nije za "staro gvožđe".

Janik Siner je postao taj koji je na neki način srušio Novakovu auru nepobedivosti, pošto je slavio u poslednja četiri meča protiv Đokovića (tri zvanična i jedan egzibicioni). U poslednjih godinu i nešto dana postalo je jasno da se mnogi teniseri više ne plaše Novaka na terenu, iskreno veruju da mogu da ga pobede, mada se "starac" i dalje ne predaje, pa sada igra protiv momaka koje je praktično podučavao i koji su ga gledali kao uzora.

Ako se već Novaka ne plaše na terenu, uspeo je da od sebe napravi čoveka koga se u društveno-političkom smislu pribojavaju mnogi u Srbiji.

Đoković u Srbiji - za neke najveći ikada, za druge bruka i sramota

Novak je poliglota, poznat je u celom svetu, obožavaju ga širom planete, a pored surove posvećenosti i discipline u sportu, uvek se trudio da i van terena bude obavešten, načitan i dobro informisan o dešavanjima ne samo u Srbiji, nego i mnogo van nje.

Kroz karijeru naučio je mnogo toga i to ne samo o tenisu i sportu, izrastao je u osobu koja je kompetentna da priča o velikom broju tema iz različitih sfera, a uvek se trudio da ostane skroman i da ne bude naporan.

Već mesecima se širom Srbije organizuju protesti i blokade, koje uglavnom predvode studenti i prosvetni radnici. Posle tragedije u Novom Sadu, gde je u padu nadstrešnice poginulo 16 ljudi, srpski narod se "probudio", studenti su prodrmali "kavez" i strah je konačno promenio stranu.

Borba za bolju i pravedniju Srbiju, u kojoj nasilje, korupcija, nepravda, bahatost i zlo neće biti u fokusu, biće duga i teška, ali je viši cilj nešto za šta se vredi žrtvovati. Tu borbu podržao je i Đoković, koji se više puta oglašavao i davao podršku studentima, odnosno perspektivnoj mladosti ove zemlje.

Novak je aktuelnoj vlasti u Srbiji odavno još stao na žulj, pa tako ne treba zaboraviti da je podržao narod u borbi protiv Rio Tinta i kopanja, odnosno uništavanja naše zemlje.

Sada je zbog poruka studentima bio "banovan" u režimskim medijima, koju su izabrali da neko vreme o njemu ne pišu i ne govore. Ukratko - sramota. Ista situacija bila je i sa Željkom Obradovićem, kao i mnogim drugim srpskim sportskim velikanima.

Ipak, to nije bilo najgore što smo videli od strane onih koji su sebe svrstali u grupu zvanu ćaci, što je već mesecima dobro poznato u Srbiji, iako je teško prevodivo za strance. Biti ćaci danas je danas stanje duha, to vas umnogome određuje kao osobu u društveno-političkom životu i ako ne želite da budete deo toga potrebno je da to pokažete i na rečima i na delu.

Đoković je to pokazao, stao je na stranu dobra i uz ljude koji zaista žele bolje sutra u Srbiji. Za njih je Novak heroj.

Za neke druge je u međuvremenu od osobe koja je nepoželjna i čije se reči ne prenose, postao čak i "bruka", a pisani su i sramni grafiti u kojima se pominje najveći teniser/sportista ikada. Na udaru je bila i njegova porodica. Da, nažalost, dobro ste pročitali...

I ne samo to. U Pionirskom parku, koji je već odavno prozvan "ćacilend", više puta su ćaci pokušavali da obesmisle Novakovu poruku pravim studentima i poštenim ljudima, tako što su na primer nosili duks sa njegovom porukom, kao da nisu shvatili da je nemoguće boriti se protiv istine, s kojom su upoznati mnogi u Srbiji.

Setićemo se i da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić morao da priča o Novaku više puta, jer mu je on zaboga opet zasmetao i poremetio neke planove. Nedavno smo i na jednoj privatnoj televiziji mogli da čujemo izlaganje u kom se jasno može prepoznati strah od toga da Novak posle teniske karijere ne uđe u politiku, možda čak i kao predsednik Srbije.

I dok ljudi na vlasti ili oni bliski njima pokušavaju da umanje Novakove rezultate, pogotovo u poslednje vreme, te ga na neki način već šalju u penziju, Đoković za to vreme hvata formu i zaleće se ka 25. grend slemu, kao i jubilarnoj 100. tituli u karijeri.

Šta će raditi kada ode u igračku penziju i da li će se okrenuti politici, to još uvek ne znamo, niti je on isticao da želi da postane predsednik, ali ja jasno da se mnogi ćaci po Srbiji plaše njegove moći i uticaja koji ima na srpski narod.

Đoković neka sam izabere šta će biti posle teniske karijere, za Srbiju je već do sada dovoljno uradio, a verujem da se na ovome neće zaustaviti - ni u sportskom, ni u svakom drugom smislu. Živi bili pa videli, a kukavice nek se plaše - i treba.