0
Nije bilo lako, nije bilo lepo. Nije bilo onako kako je bilo ko mogao da pretpostavi. Ipak, kada se podvuče crta bilo je trijumfalno. Ali, zašto je bilo važno da se to uradi na baš ovakav način?
Da je neko snimao u svakom trenutku samo ložu jasno bi shvatio šta se dešavalo.
Da je snimao samo navijače shvatio bi kakva je to bila agonija od meča. Pravi rolekoster emocija koji je malo ko očekivao baš u prvom predstavljanju Novaka Đokovića pred banjalučkom publikom.
Drugo kolo Srpska Opena donelo je trijumf Đokovića sa 6:7(4), 6:3, 6:2 protiv gotovo dvostruko mlađem Luke van Aša, koji je na terenu ostavio bukvalno sve što je imao.
PROČITAJTE JOŠ
Samo kratak letimičan pogled na statistiku govori koliko se situacija promenila u prelazi između prvog i drugog seta. Ujedno od sredine drugog seta to bio i novi Novakov nivo, pa možda čak i u odnosu na onaj koji smo videli u Monte Karlu.
Ipak, krenimo redom…
Da biste 20 godina bili vrhunski sportista, pogotovo kao individualac, morate da posedujete gotovo nuklearnu energiju u grudima. Ipak, šta kada taj reaktor polako počinje da se gasi? Pa, čak ni „Ajronmen“ ne uspeva uvek da bude na najvišem nivou.
Ipak, ono što razlikuje Đokovića više od bilo kog drugog sportiste je koliko poznaje samog sebe. Dobro zna šta mu je potrebno emotivno, psihički, fizički, pa možda čak i duhovno. Dobro zna kako može da utoli ili barem privremeno zavara glad za bilo čime.
„Bio je iscprljujući meč sa obzirom na uslove, bilo je potrebno da se utroši toliko energije. Stvarno mislim da sam pobedio zbog publike, bio sam u nezavidnoj poziciji , gubio sam set i 1:0, podrška mi je bila neophodna i dali su mi je kad je trebalo. Nadao sam se da može da bude ovakva atmosfera, poseban je trenutak kada igraš pred svojim narodom“, poručio je Đoković.
Ovog puta mu je trebalo da doživi podršku ljudi, da doživi da starci viču „To sine, ljubi te deda“, da deca viču još uvek neformiranim svim glasovima „Nole ljubav“ i da se to sve govori na njegovom maternjem jeziku.
Novaku je trebala ljubav, da bude obožavan, da bude pravi teniski Zevs. I to bez ikakve dileme jeste ovde. Čekali su toliko dugo ljudi da vide svog heroja, da čak i novinari pomalo „iskaču iz šina“. Jednostavno, na toliku zvezdu niko nije navikao, a još kad on tako uzvrati ljubav…
Rekao je da je to bila jedna od najboljih atmosfera pred kojima je igrao. Malo je reći da je pokupio sve poene kod navijača.
Đokoviću je trebalo 162 minuta da otključa francuski sef u drugom kolu turnira. Malo je nedostajalo da mu ta tempirana 18-godišnja bomba eksplodira u rukama, ali je ostao miran. Nikada do kraja nije bio siguran da ga ima, iako nema nikakve dileme da je od sredine drugog seta kontrolisao sve što se dešava na terenu.
Odjednom se on pitao za sve jer je prestao da lopte šalje u mrežu ili preblizu linijskim sudijama. Koliko je bio maestralan u drugom setu svedoči što je na svoj servis izgubio samo dva poena. To je upravo ono što mu je bilo neophodno iz najmanje dva razloga.
Prvo servis je konačno proradio nakon što je zaškripao kako nije možda i nikada od 2011. godine jer je protiv Lorenca Musetija izgubio čak osam servis gemova. Drugo i zbog toga što je to značilo da lakat može da izdrži ovakve napore. Dakle, dve bitne stavke su štiklirane i sada može da se krene u njihovo unapređivanje.
Đoković bi verovatno pre početka meča oberučke prihvatio da igra tri seta (ukoliko na kraju slavi). Ima tu mnogo dobrih stvari, ali evo pomenimo da je prošle godine pričao da su upravo mečevi na Serbia Openu u tri seta (kada se vraćao i sa ivice provalije poput meča sa Laslom Đereom) odredili da dođe do titule u Rimu. Kalibriše svoje oružja za tačno vreme, ali neće dozvoliti ni preranu slavu ostalim teniserima.
Nije nikakva tajna da Đoković voli da „utera strah u kosti“ rivalima neposredno pred grend slem turnire. Želi da oni u svojim glavama već brinu o tome kako da izgube sa što manjom razlikom, nego da pokušavaju da pobede. To nekada polazi za rukom, a nekada ne, tek najbitnije od svega što je slomio otpor jednog izazivača koji bi u budućnosti mogao da postane znatno ozbiljnija pretnja.
Odbio je napad trenutno 87. igrača sveta i to tako što je u jednom trenutku bio na kolenima. Kao da se borio sa sopstvenim „bubicama“ kada je ređao jednu za drugom lopticu u mreži. Goran Ivanišević je pokušavao da ga savetuje, ali je i ovog puta više bio filter i čovek koji je morao da „upija“ ono negativno. Navikao se na to i to je deo posla.
Poslao je poruku svima da želi da osvoji 94. trofej u Banjaluci, ali i da možda dođe do čitave stotke do kraja godine. Đoković je barem za sada pobedio samog sebe, a sada kada je savladao najveći nagib put bi trebalo da bude nešto lakši. Ne zbog rivala koji se nalaze sa druge strane (i Dušan Lajović i Gregoar Barere mogu da iznenade), već zbog ono što je ostavljeno iza sebe. Sumnja, bes, frustracija, neizvesnost.
Ruka je podnela da bude dva i po sata pod velikim stresom (videli smo taj takmičarski duh u trenutku kada je bacio svoj steznik i krenuo da igra slobodnije), a ukoliko je ovo Novak koji je daleko od maksimuma, daleko od forme koja mu je potrebna za šljaku, a ipak je uspeo da se podigne i slavi.
Šta tek rivale čeka kada se pojavi onaj Novak koji je dva puta osvojio Rolan Garos?
Deo tog odgovora bismo mogli da saznamo već u petak.
BONUS VIDEO Đoković konačno trenirao bez steznika
