0
Miljenko Jergović, jedan od najpopularnijih pisaca u regionu, nedavno je objavio sjajan tekst na svom blogu o najboljem teniseru sveta Novaku Đokoviću.
Šampion Vimbldona je u poslednje vreme bio u centru pažnje zbog „Adrija tura“, koji je prekinut poslednjeg dana takmičenja u Zadru zbog pojave koronavirusa.
PROČITAJTE JOŠ:
Na Đokovića su se posebno obrušili u medijima sa zapada, kritikujući ga kako je bio nepažljiv, ali Jergović je bio jedan od onih koji je stao u njegovu odbranu.
Ne sebi svojstven način je postavio stvari na svoje mesto, zapušivši tako usta brojnim „dežurnim kritičarima sa Zapada“, kako ih je to u Beogradu okarakterisao Novakov trener Goran Ivanišević.
Evo šta je Jergović, između ostalog, rekao u tekstu pod nazivom „Novak Đoković samo je dobar čovek u zla i naopaka vremena“.
„Novak Đoković verovatno je i najveći teniser u istoriji. Na večno nepouzdanim đubrištima i smetlištima interneta nailazimo na podatak da je u dosadašnjoj karijeri zaradio oko 500 miliona dolara. Po tenisu, kao ni po bilo kojem drugom sportu, ne meri se nečiji stvarni društveni i istorijski značaj, kao što se po zaradi, naročito u našem žalosnom veku, ne meri ičija ljudska veličina, profesionalni uspeh, kao ni stvarni doprinos zajednici. Ali, ako je stvarno zaradio 500 miliona dolara, Novak Đoković egzistencijalno je osigurao svoju porodicu i sve svoje potomke, rođene i nerođene, dokle god mu pamet seže i dokle sežu leksemi srpskog, oko rodbinskih veza vrlo angažovanog, jezika“, piše Jergović i dodaje.
„Ta činjenica stoji između njega i društva iz kojeg je potekao, ali i između njega i ostatka čovečanstva. Dok većina ljudi strepi pred time od čega će ubuduće da živi, i kako koja svetska ili lokalna ekonomska kriza nailazi – a ljudski se život, primetili ste to, sastoji od niza ekonomskih kriza – i kako prirodno stari, čovek se tako odriče, jedne za drugom, svojih malih, žalosnih materijalnih želja i željica, Novak Đoković nema materijalnih želja koje sebi ne može ispuniti, njegovo bogatstvo samo je simbolično zavisno o ekonomskim krizama.“
Pisac koji je rodom iz Sarajeva, a živi u Zagrebu, istakao je kako je Đoković imao sjajnu nameru.
„U vreme postkoronarne pustoši, dok su se balkanska društva pomalo pribirala i izvlačila iz samonametnute pokore, za koju su verovali da će ih spasiti od opšteg pomora, njemu je na um palo da organizuje teniski turnir, koji će simbolično započeti u Beogradu, nastaviti se u Zadru, pa u Banjaluci, i doživeti veliko finale u Sarajevu. Ono što je istorija nagrdila, tenis će ulepšati, ono što politika ne može i neće, to će moći Novak Đoković. Lepo je zamišljati šta bi sve time bilo izrečeno, u Sarajevu nakon svih jada“, piše Jergović.
Potom je dodao i ovo:
„Zadarska etapa bila je zamišljena kao poklon i fantastičan prilog marketingu hrvatskog turizma. U svoje ime, ali i u ime zemlje koju predstavlja, Đoković je naumio pomoći. I sve to bez ikakve materijalne koristi za sebe. Trošio je novac, sopstveno vreme i energiju na nešto što mu je, barem iz njegove perspektive, moglo doneti samo ljubav, dragost, barem neizrečenu simpatiju. Neverovatno koliko je njemu do toga stalo.“
Jergović je primetio i koliko je Đokoviću teško da se bori sa konstantnim pritiskom, da stalno mora da igra protiv rivala na terenu i većine publike.
„Novak Đoković najveći je teniser u istoriji već i zato što među živima nema šampiona koji je bio toliko nevoljen. Od turnira do turnira, od Vimbldona do US Opena, i od Evrope do Australije, pratimo zvižduke, povike i urlike na njegov račun, usred servisa i nakon njegove pobede, a da zapravo nije jasno zašto, i čime je, recimo, zaslužio da Nik Kirjos, huligan i ‘kardašijan’ među teniserima, ima svoje mesto u sportskoj rubrici svih provincijskih novina ovoga sveta da o Đokoviću kaže što misli. A naravno da misli loše, jer se njegova uloga u tenisu i svodi na to da o Đokoviću misli loše.“
U tekstu nije mogao da zaobiđe ni Federera ni Nadala, sa kojima Novak godinama unazad vodi velike bitke.
„Rodžer Federer, veliki šampion, jedan od najvećih, kao i Rafael Nadal, takođe jedan od najvećih, na svakom će vražjem turniru, i pred svakim vražjim televizijskim ekranom ovoga sveta, imati više navijača od njega. Zašto? Zato što je Đoković predodređen za autsajdera, pošto je iz Srbije? Može i to biti, ali samo donekle i samo među onima kojih se ova priča zapravo i ne tiče. Nešto drugo njega suštinski razlikuje od Federera i Nadala, nešto što se opet ne tiče tenisa, nego se tiče ljudskih naravi. Federer i Nadal su prinčevi, nedodirljivi su i visoko uzdignuti nad onima koji ih gledaju i za njih navijaju. Između njih i društvene zajednice, između njih i čovečanstva upravo je ona na početku spomenuta razlika koja bi trebala proisteći iz Novakovih pretpostavljenih 500 miliona dolara. Ne postoji ništa što je zajedničko prinčevima tenisa – ili, uopšteno, prinčevima bilo čega drugog u životu – i njihovoj publici. Publika živi od njihove nedodirljivosti, od prezira koji pokazuju prema javnosti. Novak Đoković nije princ, jer njega uz zajednicu i ukupno tenisko čovečanstvo vezuje njegova potreba da bude voljen. Kao i potreba da se uvek, na svakom mestu, u svakom gestu i postupku iskaže kao dobar čovek“.
Konačno, poznati pisac rekao je kako nema ništa strašno u tome što srpski as želi da bude voljen, što mu često zameraju pojedine kolege.
„Nije mu stalo ni da bude moćan, ali bi, eto, hteo da bude voljen. Uz to što u toj potrebi da svi u tebi vide dobrog čoveka, i da te vole, ima nečega mesijanskog, time ćeš najgore iritirati rulju. Koliko god ćutali o tome, upravo o toj iritaciji govori temeljna istorija hrišćanske civilizacije, ne usuđujem se reći koja, vi ćete to sami znati. Dobar čovek, koji nije iskao ništa osim ljubavi“, poručio je između ostalog Miljenko Jergović.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
