1
Stefan Ćirić, pomoćni trener vaterpolo reprezentacije Srbije, u intervjuu za Nova.rs osvrnuo se na nedavno završene Olimpijske igre sa kojih su se "delifini" vratili sa trećim uzastopnim zlatom.
Srbija je na Olimpijske igre otišla sa nadom da može da iznenadi sve i nakon perioda lošijih rezultata dođe makar do borbe za medalju, ali je usledio debakl protiv Australije u drugom kolu.
Upravo taj momenat bio je ključan u nečemu što će se pretvoriti u pohod na treće vezano zlato, a Stefan Ćirić, pomoćni trener u stručnom štabu selektora Uroša Stevanovića, otkrio je za Nova.rs i šta se dogodilo nakon meča.
PROČITAJTE JOŠ...
„Nekoliko faza je bilo koje su postepeno podizale ekipu. Desila se ta Australija, jedna od najslabijih utakmica u poslednjih deset godina, prosto nismo došli. Bili smo svesni, ali je potrebno izvući glavu iz toga. Novak je bio taj prvi pozitivan impuls, iz Olimpijskog komiteta su predložili, Uroš Stevanović prihvatio, Novak održao interni sastanak… Dao im je podršku, videla se već reakcija protiv Španije, koja je ruku na srce igrala kao švajcarski sat, i kroz grupe prikazala najviše ali su ispali u četvrtfinalu.“
Kako je otkrio, potom je usledila i jedna dobra vest nakon koje je „delfinima“ dodatno pao teret sa leđa – pomalo neobična za tim koji je navikao da sam kroji svoju sudbinu.
„Neki taj trenutak, iako to nije uobičajeno za reprezentaciju Srbije, nikad se to nije radilo, ali kad je Australija dobila Francusku a mi postali svesni da nam je za prolaz dalje potrebna samo pobeda nad Francuskom. A tad, kreće utakmica, „grmi“ Marseljeza sa tribina, a momci su odigrali jednu od najboljih utakmica. Znali smo da smo prošli, i u Rio de Žaneiru je bilo slično, pa su protiv Mađara mnogi već podsvesno bili u četvrtfinalu, videlo se da nije to još bilo dobro, ali nije uticala previše.“
Prvi cilj je ispunjen – sav fokus je prešao na meč sa Grčkom, kada se dogodio možda i presudni momenat za pohod na zlato – gol Nikole Jakšića u poslednjoj sekundi za pobedu od 12:11 i prolaz u polufinale.
„Tad nam je pao još jedan teret sa leđa. Onda smo znali, jer su u polufinalu došli Amerikanci, koji uz svo dužno poštovanje prema Dejanu Udovičiću i svim fantastičnim stvarima koje je uradio nisu Španija, a posle sa Hrvatskom naša zona, blokovi, golman Radoslav Filipović koji je iz utakmicu u utakmicu dizao formu… Mi nismo gubili nadu, neka pitanja su se pojavila i kod nas, ali taj dolazak Andrije Gerića kao stručnog lica za psihologiju, koji je pomogao, imali su poverenja u njega… Čitav stručni štab je imao veliku zaslugu. Poklopilo se mnogo toga, a najviše da oni počnu da veruju. Sve je „kliknulo“.“
Iako najzaslužniji, Jakšićev gol stigao je kao nagrada za, kako je istakao, veliki trud svih članova delegacije „delfina“.
„Mislim da je Jakšin gol bio presudan, svima skinuo teret. Sve je išlo ka petercima, ispali smo tako u Zagrebu… Mislim da smo nagrađeni, uz neke minus faze za koje nismo mi krivi, recimo objavljivanje spiska od strane World Aquatic-a bez da smo ga mi objavili… To na stranu, momci su pokidali na pripremama. Neko slobodno vreme smo posvetili timbildingu, druženju, dok smo bili u Crnoj Gori popeli smo se na Ostrog… Meni to nije ništa slučajno, dao je Jakšić golčinu, zaslužio je. Ali on je jedan od njih, svako je dao doprinos. Ćuk u četvrtfinalu, Jakša „urnisao“ njihove centre, Mandić koji nas je vukao, Viktor Rašović kako je odigrao četvrtfinale, oba centra, Dedović… Tako se postaje olimpijski šampion. Bez tima ne može, zajedništva, i vera koja se samo probudila i vratila. Posle tu mašinu nije bilo moguće zaustaviti.“
U finalu duel sa Hrvatskom, savršena odbrana, još bolji napad – sve je funkcionisalo savršeno, ali je u završnici nesvesno došlo do blagog pada. A onda – gol Marka Ćuka za 13:10.
„Ja najviše spominjem Miloša Ćuka, koji je ovoj generaciji doneo to neko veće zajedništvo, izraženiji timski duh, pored kapitena Nikole Jakšića i Dušana Mandića, on je doneo to nešto. Posle Jakšinog gola je bila eksplozija. Posle Ćukovog… Pogledali smo se i shvatili – alo, braćo, postaćemo olimpijski šampioni. Nekima su već bile suze u očima. Podsvesno smo stali u napadu, nismo želeli bilo kakav rizik i neki lak gol Hrvatima… A onda gol čoveka koji je na savršen način završio celu priču. Mislim da smo svi shvatili to je to, naše je, još jedna odbrana, dali su oni brzi gol, ali to je bilo ton, nije bilo vremena da se nešto ozbiljnije promeni. Pa i ta pesma koja je bila na dočeku, ‘Otpisani…’ Mislim da je bilo na povratku sa jednog treninga posle Grčke, mislim da je Mandić to pustio i probudilo te momke dodatno, da nismo otpisani. Sva tri zlata, i Rio i Tokio, su priča za sebe, a ovde verovatno niko nije ni verovao zbog tih drugih rezultata.“
Ćiriću je ovo bilo treće zlato sa reprezentacijom Srbije, a na pitanje koje mu je najdraže je rekao:
„Ne mogu da odlučim, sa svakom reprezentacijom sam to doživeo na drugačiji način. Tokom prve sam bio skaut, u drugoj sam se spustio na klupu, ali moj utisak je da sam imao najveći uticaj sad, u Parizu, gde sam bi prvi pomoćnik Urošu. Dva najemotivnija trenutka su bili polufinale Tokija sa Španijom, taj emotivni naboj koji se dogodio, kada je Mandić rekao „ima boga“, i sad gol Jakšićev. Tada se budio inat. Ta dva detalja bih izdvojio sa ta tri olimpijska turnira.“
Za kraj, otkrio je i jednu zanimljivu posledicu zlatne medalje koju je Srbija osvojila.
„Imam informaciju da drugim reprezentacijama nikako nije bilo jasno kako je naša reprezentacija stigla do zlata. Ovo je jedna ekipa koja nije imala medalju, a ne osvojila, a uspela je da se okrene, preobrazi, napravi preokret u glavama i osvoji zlato“, zaključio je Ćirić.
BONUS VIDEO
