Filmska priča Partizanovog "nindže": Išao peške na treninge, bavio se poljoprivredom a onda stao na crtu najboljim igračima sveta

Jedan od ključnih faktora u toj priči jeste golman Said Heidarirad koji je ove jeseni pojačao tabor crno-belih i postao esencijalni deo.

Said je sedam godina pre toga igrao u Dinamu iz Bukurešta gde je imao priliku i da brani u Ligi šampiona, a njegova životna priča i rukometna karijera pomalo podsećaju na film.

Nasmejani i otvoreni Said u razgovoru za Nova.rs je ispričao svoju priču i kako ga je put doveo u Beograd.

Osim što je kasno krenuo da se bavi ovim sportom, Said je takođe odabrao i najtežu poziciju, poziciju golmana.

"Da, zapravo, igram na najtežoj poziciji u rukometu. Ali počeo sam kasno, skoro sa 17 godina. Bio sam u drugoj godini srednje škole. Bilo je to kao takmičenje za škole u gradu. A pre toga smo imali jedan futsal kup u školi i ja sam tada bio golman. I uradio sam dobar posao. Posle toga, moj sportski trener, zovem ga sportski trener, jer moja srednja škola nije bila sportska srednja škola. Imali smo samo jednog sportskog trenera i on je bio trener za odbojku, za rukomet, za sve. . . U našem gradu on je prilično poznat momak. Pronalazi talentovanu decu i usmerava ih u pravcu sporta koji im najviše dogovara", započinje Said neobičnu priču o malom iranskom gradu Selselehu.

Potom objašnjava kako je došlo do toga da se opredeli za rukomet.

"Rekao mi je tada trener, koji je poznavao mog oca koji je bio učitelj u toj školi "ja uvek kažem tvom ocu, ti si dobar, visok si, dobar si za sport, za odbojku, za rukomet, ali želim da pođeš sa nama. Imamo sportsko takmičenje. Dobar si golman u malom fudbalu, ali možeš biti dobar i u rukometu". I rekao sam, dobro, zašto ne? I tako je sve krenulo. I odem sa timom na jednonedeljni trening u školi. Pokazao nam je pravila i sve što treba. A nismo trenirali u sali, već napolju u školskom dvorištu. I na kraju smo osvojili drugo mesto. Verujte mi, bilo mi je kao da mi je to u krvi, znate, jer u futsalu jesam pravio parade, ali kada igram rukomet, mislim da sve zaboravim. I rekao mi je posle tog takmičenja, dobar si za rukomet, molim te nastavi sa ovim sportom".

Kasni početak i godine dokazivanja

Said je mislio da je za ozbiljnu karijeru kasno u tom trenutku jer je već imao 17 godina, ali njegov trener nije odustajao.

"On mi je tada rekao, veruj mi, igraćeš u reprezentaciji. Uvek je to ponavljao i ubedio me da počnem da igram rukomet. Trenirali smo subotom, ponedeljkom i sredom, ali mi je bilo teško jer sam morao da putujem iz sela. Ali, trener mi je svaki dan ponavljao da ću biti reprezentativac i tu se rodila ljubav.

Said je objasnio i koliko je prepreka morao da savlada.

"Bilo je teško jer sam putovao sa sela. Bavili smo se poljoprivredom. Morao sam da radim sa svojom braćom, ocem. A nakon što sam krenuo da treniram rukomet, bilo je teško sve uskladiti i moja porodica se nije složila sa tim. Moj otac i moja braća su bili protiv toga da treniram, samo me je majka podržavala. Za svaki trening koji sam želeo da idem, morao sam da plačem, moram sam da ih molim, da me puste da idem. I bilo je teško, ali sam uvek uspevao da odem. Bio je to san koji je živeo dečak iz malog sela, iako sam ponekad morao da idem i peške".

Usledila je i velika promena koja je usmerila dalji tok karijere kada je promenio školu u gradu koji je bio bogat rukometnim majstorima.

"Mali je grad iz kojeg sam potekao, ali je talentovan. U tom gradu svi prate rukomet. Verujte mi, u jednom trenutku je bilo kao da svi igraju ulični rukomet. Imali smo tri igrača u juniorskoj reprezentaciji, tri igrača do 18 godina, tri igrača u seniorima. Devet igrača u malom gradu u reprezentaciji je previše. To je zaista ogromna stvar".

Usledio je period karijere koji je proveo u Iranu, pre nego što ga je put doveo u Evropu. A, nije bilo lako u Iranu na duže staze profesionalno igrati rukomet.

"Morao sam da uložim mnogo rada i truda pre nego što sam postigao uspeh. Igrao sam u jednom timu četiri godine, samo da bih igrao, ne zbog novca. Tada sam razgovarao sa jednim iskusnim trenerom koji je bio golman i koji me je savetovao da u tom trenutku ne menjam ekipu kako bih igrao više minuta, iako sam imao ponudu iz lidera prvenstva, ali pitanje koliko bi tamo dobio prostora. Tada me je Rafael Gihoza, tadašnji selektor pozvao u reprezentaciju Irana. Prvu priliku sam dobio na Azijskom prvenstvu u Bahreinu. Dobio sam priliku protiv Japana kada je naša ekipa gubila sa tri gola razilke u poslednjih 10 minuta da branim sedmerac. Odbranio sam sedmerac i uspeli smo nakon mog ulaska da do kraja izvučemo nerešen rezultat. Dobio sam priliku u još nekoliko utakmica, čak i u meču za bronzanu medalju. Nakon toga sam postao prvi golman reprezentacije i sav trud i rad se isplatio".

Nastavio je da briljira na golu reprezentacije, što je bio preduslov za sve što je usledilo.

"Branio sam sjajno u kvalifikacijama za Olimpijske igre 2016. godine gde smo izgubili samo od Katara koji je tada bio skup internacionalaca, a nas je tada trenirao Irfan Smailagić iz Bosne. Nakon toga sam odigrao odličnu sezonu u Ligi šampiona Azije i onda je usledila ta 2017. godina kada sam sa 27. godina dobio poziv Dinama iz Bukurešta, kojem je u tom trenutku bio potreban golman, a već su u svojim redovima imali tri iranska rukometaša koji su me preporučili".

Konačno zaigrao Ligu šampiona

Odlazak u Bukurešt bila je ogromna promena za Saida u svakom mogućem smislu.

"Bio je to kulturološki šok za mene. Prvo, kada sam pregovarao oko ugovora, pitali su me koliko para tražim, a ja nisam imao pojma šta da im kažem jer nisam znao koliki su uopšte ti ugovori, jer sam celu karijeru razmišljao samo o treningu. Često sam u Iranu slušao oca koji me je pitao kako da toliko treniram, a nemam novca. Tada sam preko prijatelja pronašao agenta sa kojim sam napravio ugovor. Bilo mi je teško kada sam stigao jer sam engleski loše govorio, samo sam ponešto razumeo. A bio je i potpuno drugačiji stil rukometa. Prvih šest meseci na treningu sam možda odbranio 50 udaraca. Tada je sve konačno kliknulo za mene. Pred početak drugog dela sezone smo bili sedmi na tabeli, ali do kraja sezone nismo izgubili nijedan meč, samo smo jednom odigrali nerešeno i nakon plej-ofa postali prvaci. Sve sam ih razbio, toliko sam bio dobar u tom momentu. Tada sam shvatio da razumem evropski rukomet, počeo sam da igram i Ligu šampiona. Sada imam novi izazov u Partizanu."

Partizan čeka titulu od 2012. godine i ima priliku da ove sezone konačno skine Vojvodinu sa trona.

"Sviđa mi se taj izazov, jer je to još jedna prilika da se dokazuješ i sebi i svima. Uvek govorim sebi da nemam šta da izgubim, ali imam mnogo toga da dobijem", pozitivan je Said u pristupu rukometu.

Kada je došao u Evropu, imao je priliku da zaigra protiv najvećih rukometnih zvezda na planeti, a dva igrača posebno su ga impresionirala.

"Jedan je golman kao ja. U pitanju je Mirko Alilović, a drugi je legendarni Ivano Balić. I dok sam ih gledao pre dolaska, govorio sam sebi da ću jednog dana biti kao oni i da će ljudi dolaziti sa mnom da se slikaju. Ali, stvarno volim Alilovića, on je lud i obožavam ga u svakom smislu. Utakmica koju posebno pamtim je kad smo igrali protiv PSŽ-a i kada sam odbranio udarac Nikoli Karabatiću, najboljem igraču svih vremena. Sezona 2018/2019 mi je bila najbolja u karijeri kada sam igrao svaku utakmicu po 60 minuta. Liga šampiona je kao Svetsko prvenstvo jer igraju najbolji na planeti".

U Bukureštu je dobio i svoj čuveni nadimak "nindža".

"Navijači su me voleli i uvek sam za njih igrao svim srcem. Svideo mi se taj nadimak nindža i bio mi je dodatna motivacija. Ali, taj nadimak sam zapravo dobio na treningu, jer je moj stil branjenja bio takav da sam skakao i previše, kao leptir. Jedan saigrač mi je rekao da skačem kao nindža, potom sutradan i drugi i to je stiglo do navijača. I ta podrška mi je posebno značila".

U Beogradu su ga dočekali nadaleko čuveni "grobari", a posebno su ga oduševili kada je bio na jednom meču Evrolige i gledao košarku.

"Ceo meč sam gledao okolo i bilo mi je neverovatno šta vidim. Nikada nisam video toliko ljudi u hali. Bilo je sjajno i na utakmici protiv Vojvodine kada su nas podržali. Oni su velika stvar i nenormalno ih poštujem".

U Beogradu kao u Rumuniji

Nakon sedam godina u Bukureštu došao je u Beograd, a to je bila mnogo lakša tranzicija nego kada je stigao u Rumuniju.

"Kada sam došao u Bukurešt, bilo je baš teško, zbog velikih kulturnih razlika. Dolazak u Beograd mi je bio lak, jer je sličan Rumuniji. Na primer, kada odete u Nemačku, ljudi su nekako hladni kada govorimo o karakteru. U Beogradu su ljudi mnogo srdačniji. Imao sam utisak da sam samo promenio grad, a ne državu. Pomogli su mi trener Ćirković i saigrač Crnoglavac, koji su takođe godinama bili u Rumuniji. Jedino je teže bilo zbog porodice, jer imam sada malo dete i veća je odgovornost. Ali sve oko mene je sjajno, klub, igrači, navijači, životni stil i sve je sjajno".

U Bukureštu je naučio rumunski, a sada isto pokušava i sa srpskim jezikom.

"Prvo sam naučio engleski jer je bilo dosta stranaca i to sam uglavnom radio preko Jutjuba i filmova, a onda sam naučio i rumunski. Sada sam krenuo da učim srpski i već znam neke reči i fraze. Znam da brojim, znam boje", rekao je Said i na sjajnom srpskom potom brojao do deset i pokazao da zna nekoliko boja, da kaže levo i desno, momci...

"Trudim se da slušam kada pričaju i često ih pitam šta znači ovo ili ono", objašnjava iranski golman, uz dogovor da sledeći intervju radimo na srpskom.

"Nadam se, ali srpski jezik je težak, ima tešku gramatiku", kaže uz osmeh Said.

Sada kada se osvrne na svoju karijeru, članove porodice koji su bili protiv toga da se bavi rukometom, sada se ponose i ne propuštaju priliku da ga pohvale.

"Sada me podržavaju i zaboravili su na sve što je bilo u prošlosti. Sada mi govore da treniram i da verujem jer sam pokazao šta mogu. Moj otac je veoma ponosan na mene, iako je uvek bio protiv bilo kog sporta, a sada ide ulicom i govori da je Saidov otac i želi da igram do pedesete godine".

Za kraj je imao poruku za "grobare".

"Prvo želim da im čestitam praznike. Partizan je porodica i želim da u 2025. godini podignemo pehar šampiona Srbije i da ga zajedno proslavimo. I naravno mnogo zdravlja", rekao je Said za kraj.

BONUS VIDEO