0
Prošlo je dve godine od kada je Srbija ostala bez velike šampionke, ali odgovori o njenoj smrti i dalje nisu razjašnjeni.
Bobana Veličković-Momčilović primljena je u porodilište u Zaječaru. Višestruka osvajačica medalja i u tom trenutku aktuelna šampionka Evrope (sa trudničkim stomakom stigla do zlata u Vroclavu), kada je sa Zoranom Arunović i Jasminom Milovanović u disciplini vazdušni pištolj na 10 metara u dramatičnom finalu stigla do zlata.
PROČITAJTE JOŠ
Porodila se 1. juna kada je postala mama zdravog dečaka Vukašina, a nakon višednevnog insistiranja porodice trebalo je da je prebace za Beograd. Dobila je eklampsiju, ali doktori su u Zaječaru tvrdili da za promenom bolnice nema potrebe.
Stigla je u prestonici prekasno, pa ni nakon dve nedelje borbe da joj stabilizuju stanje doktori nisu uspeli, te je preminula 21. juna 2020. godine.
Nije doživela da vidi bebu…
Suprug Miroslav podneo je krivičnu prijavu protiv doktora Zorana Roškova koji je vodio trudnoću, a posle koje je stradala Bobana. Policija je uradila svoj deo posla, podneta je prijava, ali struka nije nikada odgovorila o lečenju zbog kog je stradala Bobana.
Redovi koji su pred vama su izuzetno potresni i za mnoge će verovatno biti uznemirujući. Hronologiju događaja i prepisku sa lekarom prenosimo onako kako je o tome pričao suprug Miroslav.
Priča, odnosno hronologija događaja počinje 15. dana maja 2020. godine. U pitanju su detalji iz komunikacije Bobane Veličković Momčilović i doktora Zorana Roška koji je vodio njenu visokorizičnu trudnoću. Detalje i prepisku je portalu „24sedam“ otrkrio Bobanin suprug Miroslav Miša Momčilović.
15. maj
Bobana se javlja doktoru da bi se dogovorili kada da dođe na pregled.
Dr Zoran Roško pita koja je nedelja trudnoće. Odgovor je 35. Doktor nije siguran kada će raditi, ali kaže da se čuju za nedelju dana. U sledećoj poruci kaže Bobani da dođe u ponedeljak u Dom zdravlja na pregled i da kaže da ima dogovor s njim.
18. maj, ponedeljak
– Odlazimo na pregled, doktor Roško zakazuje carski rez za 9. jun i traži Bobani da mu javi rezultate urinokulture.
23. maj
Bobana javlja rezultate urinokulutre i dodaje da ima enterococus faecalis 30.000 CFU/ML. Pita doktora da li bi trebalo nešto da pije zbog toga i navodi da je alergična na penicilin. Odgovor doktora Roška je:
– Ceporex 0,5 2×2. Ako smeš.
30. maj, 7:12 ujutru
Bobanina poruka doktoru:
– Noćas mi je ispao sluzni čep. Imam neke bolove slične menstrualnim koji nisu mnogo jaki. Da li ostaje dogovor za 9. jun da se javim u bolnicu ili možda treba ranije na pregled?
Na odgovor je čekala nešto više od sat vremena. Odgovor je dobila, ali dvosmislen i neodređen:
– Dođi u ponedeljak. Ako izdržiš. U ponedeljak i ostaješ.
Prepiska se nastavlja Bobaninim logičnim pitanjem:
– A ako ne izdržim da vas zovem? Meni su krenuli neki bolovi, ali ne mogu da procenim da li je to – to ili su lažni.
Stiže nova poruka dr Roška:
– Danas nisam u Zaječaru.
Bobana:
– Okej. Hvala.
Poslednji dani maja nagoveštavali su da nešto nije u redu u odnosu doktora i pacijenta. Prvi dani juna to će i potvrditi.
1. jun, 7:00, dolazak u bolnicu.
– Bobanu primaju, a ja se vraćam u Bor. Bobana mi javlja da je spremaju za sredu (3. jun) za carski rez. Da ponesem papire koje je zaboravila, silikonski kateter 16 i Microlax. Piše da je pritisak 140/90, da ima kontrakcije, ali će joj dati nešto da se strpi do srede i tada joj raditi carski rez – priča suprug Miša.
– Oko 11 sati Bobana mi javlja da će joj hitno raditi carski rez jer se otvorila i da je već pripremaju.
12.00. Miša je u Zaječaru. Čeka.
– Oko 13.30 silazi doktor i saopštava mi da je Bobana porođena, čestita, kaže da je imala pritisak, ali da će sve biti okej i da je dobro. Bobana se javlja oko 14.00, malo smo popričali. Rekla mi je da je umorna i da će da se odmori.
Prošlo je nekoliko časova do narednog kontakta.
– Oko 18.00 mi se javlja i kaže da ima nenormalne bolove u glavi i da je to neizdrživo, te da je uz to i rana boli. Kaže mi: „Umirem od bolova.“
Miša zna da njegova supruga ništa slično ne bi napisala da nije stvarno ozbiljno i teško. Zbog toga odlučuje da je ponovo pozove posle otprilike sat i po.
– Zovem, ne javlja mi se. U strahu pozivam dr Roška koji me umiruje i kaže da ima malo povišen pritisak i da je to normalno. Uzeli su joj telefon da je ne bi uznemiravali.
2. jun, 8:00.
– Dolazim u bolnicu da se nađem sa doktorom. Saopštava mi da je Bobana upala u eklampsiju, da je imala nekoliko epileptičnih napada sa visokom hipertenzijom i do 240/120, ali da je stabilno. Pored njega je kardiolog, ali je žena bila uzdržana. On je ponovio da će je stabilizovati i da to neće biti problem. Zahtevam da je šalju u Beograd. Dr Roško mi odgovara da nema potrebe, kaže da je stabilno i da će uskoro biti sve u redu. Sledećeg jutra me zove i kaže da kupim magnezijum jer ga nemaju. Kada sam stigao sa dva pakovanja, oko osam sati, rekao mi je da su ga nabavili.
Miša shvata da je đavo odneo šalu i odlučuje da insistira na Bobaninom prebacivanju za Beograd. Postalo je više nego očigledno da Bobana u Zaječaru neće imati potrebnu negu i pomoć ako zatreba.
– Posle petnaestak minuta vraćam se kod doktora i tražim razgovor u kancelariji. Kažem da sam se čuo sa Bobaninim ličnim trenerom, da za premeštaj u Beograd nema problema. Bobana je reprezentativac i olimpijski sportista Srbije, samo treba da je pošalje u Beograd. Smatrao sam da ustanova u Zaječaru nema ni uslove ni kapacitet. To što mi je tražio da kupim magnezijum mi je bilo sasvim dovoljno da shvatim da je tako.
Doktor se drži svog znanja, nije mu, kaže, prvi put da se to dešava, i ne šalje Bobanu u glavni grad.
– Odbija i kaže da je imao 1.000 sličnih slučajeva. Svi su bili uplašeni, naročito anesteziolog, ali doktor tvrdi da ima iskustva i da to za njega nije ništa. Istog dana oko 16.00 odlazim da vidim Bobanino stanje. Sestra ne može ništa da mi kaže i govori mi da treba da se čujem sa doktorom. Zovem doktora, dolazi nakon nekih sat vremena. Samouvereno mi kaže da je sve okej, da je Bobana pod sedativima i na terapiji. Kaže da nije svesna i uvodi me kod nje. Bobana je totalno dezorijentisana, nesvesno komunicira. Izašao sam baš potresen, a doktor mi je rekao da nema razloga za brigu i da se ujutru čujemo.
3. jun, 6:49.
Sledeći dan počinje bolje nego ostali. Miša je čuo svoju suprugu. Sa ove vremenske distance pomalo je čudno što je poziv dobio toliko rano, ali mu je tada taj razgovor bio značajan.
– Zove me doktor i daje mi Bobanu. Ona otežano govori, razgovor traje kratko. Doktor ponovo tvrdi da je stabilno, da će već sutra biti na odeljenju, da joj treba mir i da je to – to. Oko 10 sati se ponovo čujemo, pa opet oko 11 i kaže mi da je stabilno, da spava i da se odmara. Kaže i da je sve to normalan proces, da pritisak varira, ali da ga kontrolišu.
Miša ne uspeva da se umiri i dalje smatra da u Zaječaru nema uslova za lečenje njegove Bobane.
– Ponovo zahtevam premeštaj u Beograd, doktor Roško odbija i tvrdi da za to nema razloga. Oko 19 sati dolazim u bolnicu i uvodi me na odeljenje gde vidim Bobanu i kratko pričam sa njom. I dalje je opijena, otežano govori i dezorijentisana je. Nakon toga doktor kaže da je odlična i da se sutra vraća na odeljenje.
4. jun.
– U jutarnjim satima čujem se sa doktorom i dobijam Bobaninu sliku. Njoj daju telefon, zove me nekoliko puta i kaže kako će da se odmara. Čujem se sa Bobaninom sestrom i roditeljima, koji su se takođe čuli sa njom. I dalje teško komunicira.
A onda dolaze teški sati tišine. Sati poziva bez odgovora…
– Zovem nekoliko puta, čekam da se javi, ali nema je sve do 15.00. Tada zovem odeljenje i sestra mi kaže da je opet bilo problema sa pritiskom, ali da moram da sačekam doktora. Odmah krećem za Zaječar. Stiže doktor i kritikuje Bobaninu porodicu. Kaže kako su neodgovorni i kako su zaplakali, pa se ona potresla i pritisak joj je odreagovao. Ulazim sa njim na odeljenje, pokazuje mi Bobanu koja je na nogama uz sestrinu pomoć. Vidi se da je otečena. Malo burnije reagujem, tražim da je hitno šaljemo za Beograd, ali doktor ponovo odbija i kaže da je sve okej.
5. jun
– Oko devet ujutru se čujem sa Bobanom, koja je i dalje u teškom stanju. Doktor me i dalje uverava da je dobro i da će popodne biti na odeljenju.
Za nekoliko sati sve se promenilo.
– U popodnevnim satima doktor mi javlja da je on u Beogradu, da je Bobana prebačena na interno odeljenje kako bi je oni stabilizovali zbog visokog pritiska. Navodno je čula ženu koja je bila na carskom rezu i to je uznemirilo, pa joj je skočio pritisak. Kaže da je poslao na odeljenje gde je mnogo mirnije kako bi predupredio da se to ne ponovi.
Ispostavlja se da to baš i nije bila istina. Miša je uveliko češće u bolnici nego kod kuće.
– Oko 18 sati stižem u Zaječar na interno odeljenje gde me prima doktorka Sandra, koja je dežurna. Kaže da je pritisak dosta nestabilan, da je uradila kompletnu krvnu sliku i da će mi javiti čim stignu rezultati. Kaže mi i da je prebačena jer na odeljenju na kom je bila nisu mogli ništa da joj urade sa hipertenzijom, da je u pitanju eklampsija koja zahteva drugačiji pristup.
Doktorka je obećala, doktorka je i pozvala čim su stigli rezultati. A oni su bili dobri. Bila je to neka vrsta svetlosti na kraju tunela, neka slamka za koju se Miša uhvatio kako bi pregurao još jednu noć.
– Oko 21 me zove doktorka i kaže da je što se tiče krvne slike i vitalnih organa sve dobro. Daje mi Bobanu koja je i dalje u istom stanju. Doktorka mi kaže da dođem u sedam ujutru da vidimo šta će dalje da preduzimaju.
Šesti dan juna promenio je sve. Baš sve. I to naglavačke. Miša je u bolnici već u sedam ujutru.
– Dolazim na interno i dr Sandra mi kaže da je i tokom noći Bobana imala hipertenziju, da čeka načelnika i doktorku radi konsultacije da se Bobana prebaci za Beograd.
– Zove me doktor Roško i saopštava da Bobanu šalje za Beograd, gde bih ja da je smestim. Ljutito kritikuje kolege sa internog i navodi da nisu sposobne da reše problem. Kaže i da situacija nije toliko loša, da je pod kontrolom i da može da se transportuje.
– Stižem u Zaječar i doktorka Aleksandra mi saopštava da je Bobanino stanje veoma ozbiljno i da su je poslali na CT. U tom trenutku mi zvoni telefon i doktor Roško mi javlja da je CT već urađen i da je sve u redu. Dr Aleksandra čuje razgovor, sleže ramenima, ja mu kažem da CT nije urađen. Brani se i kaže da su njemu tako rekli. Čekam rezultate i negde oko pola dvanaest mi saopštavaju da Bobana ima edem na mozgu, da je kritično i da moraju da je pripreme za transport.
Kroz kakav pakao prolazi Miša jasno je svima. Stiže potom još jedan poziv doktora koji je vodio Bobanu trudnoću.
– Nakon 10 minuta zove me dr Roško i saopštava da Bobana ima edem, da je „super stanje“, te da je pritisak stabilan i da je šalju za Beograd gde će to doktori srediti. Pored mene su Milan Zlatić i Milan Veličković, koji čuju ceo njegov monolog. Oko 12.30 krećem za Beograd svojim autom, javljaju mi da za 15 minuta kreće sanitet. Vozim sporije da ih sačekam. Negde oko Boljevca me stižu pod rotacijom, voze velikom brzinom. Ja ih nekako pratim i kod mesta Grze staju. Izlazi šofer, vidno potresen me ne prepoznaje i kaže da nastavljaju samo da zamene infuziju. Vozim brzinom 160-165 km/h da bih stigao pre njih i radarska kontrola me zaustavlja negde kod Ćuprije. Pišu mi ljudi kaznu (plaćena je, postoji potvrda), potreseno im pričam zbog čega vozim tako brzo. Odmah su odreagovali i pustili me dalje. Usput zovem dr Aleksandru jer u kolima nemam broj dr Roška, da mi kaže kakvo je stanje sa Bobanom. Javlja mi da je pritisak od 180/100 do 200/100 i da se lekari bore – priča Miša.
– Stižem u „Narodni front“ oko 14.30. Čekaju me sestra i Jasna Šekarić (Bobanin trener). Čekamo sanitet koji stiže posle nekih 20 minuta. Bobana je u nesvesnom stanju. Izlazi doktorka i pita da li je Bobana najavljena, a doktorka iz Zaječara kaže da nije i da su rekli da je tu dovezu. Posle pretrage dokumentacije koju je doktorka iz Zaječara donela i nalaza, primaju Bobanu. Nakon desetak minuta izlazi načelnica i vidno uznemirena naređuje da je voze u Urgentni centar, kaže da su minuti u pitanju. Daje lekara i sestru u pratnju i traži broj doktora Roška. ON SE NE JAVLJA I ODBIJA POZIVE! Odbija i moj poziv, kao i poziv koleginice iz Zaječara. Hitno odlazimo u Urgentni centar gde je Bobana na reanimaciji neka dva sata. Do nekih 18 sati joj rade CT glave.
U tom periodu, u 17:02 stiže poruka od dr Roška:
– Profesor Lukas Rasulić i profesor Marko Ercegovac su upoznati sa svime. Biće na neurologiji, a sadašnji podatak je da je dobro.
Za to vreme Bobana je na reanimaciji i Miša sve to zna i vidi dok čita poruku doktora.
– Oko 19 sati su nam rekli da je smeštena na neurologiju na Urgentnom centru i da je životno ugrožena.
Borba lekara u Beogradu za Bobanin život, na čemu im je Miša neizmerno zahvalan, trajala je narednih 15 dana. Dvadeset prvog juna zauvek nas je napustila. Osim brojnih medalja i zasluga za Srbiju, iza nje je ostao sinčić, ostalo je sećanje na jedan čarobni osmeh. I ostala je praznina koju je nemoguće popuniti.
Za smrt srpske šampionke do današnjeg dana niko nije odgovarao. Čekaju se odluke viših instanci, među kojima je i Medicinski fakultet. Na njima je da se uradi traženo veštačenje, koje je u skladu sa svojim nadležnostima naredio javni tužilac iz Zaječara. Čeka se i odluka o odgovornosti doktora. Odluke se još čekaju, a bliži se druga godišnjica od Bobaninog odlaska.
BONUS VIDEO Milenko Sebić na ivici suza o bronzi, Bobani i dirljivom gestu VIDEO
Pratite nas i na društvenim mrežama: Facebook, Twitter, Instagram
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
