1
Završili smo posao u nešto kasnijim večernjim satima i krenuli put hotela u kojima smo smešteni za vreme Mundobasketa u Manili.
Završili smo posao u nešto kasnijim večernjim satima i krenuli kućama, zapravo put hotela u kojima smo smešteni za vreme Mundobasketa u Manili.
„Nas je četvorica, je l’ možemo?“, pitamo pre nego što se ukrcamo u Grab, što je filipinska verzija Ubera ili srpskog CarGoa.
„Da, da, ali niko ne može napred da sedi“, dobijamo odgovor vozača koji se već uznemirio.
„Pa kako da stanemo svi pozadi (pritom trojica su visine oko 190cm)?“
„Ima mesta u gepeku“, imao je spreman i odgovor.
PROČITAJTE JOŠ
U gepeku?! Okej, ni bi bio prvi put nekome da se vozi u gepeku sigurno, ali u Manili nisam bio siguran šta mislim o tome na prvu loptu.
Morali smo da izvedemo dribling bez lopte, i naravno kao dobrovoljac sam rekao da ću ja pozadi. Zapravo, u taj deo iza pozadi…
Ne zato što sam nešto previše dobar, nego sam prosto bio najmanji od nas četvorice.
Ali pozadi nisu mogla ni trojica da sednu, pa je još jedan morao od nas morao da bude gepekovan. Petar, Janko i stariji kolega (ime poznato redakciji) krenuli smo u avanturu za koju nismo baš znali kako će se završiti.
Istina, Grab aplikaciju su nam svi preporučivali kao najpouzdaniju za prevoz, ali zašto je onda došlo vozilo kakvo je došlo… Pritom, u gepeku postoje bočna sedišta, i jedno sam prvo zauzeo, a koliko je mračno sve bilo nismo iz prve videli da ima i kod drugog točka isto.
„Put down“, ponavljao je uporno vozač, doduše prilično teško smo ga razumeli, a kako su vrata bila zatvorena, nismo bili sigurni ni šta želi od nas.
Morao je da zastane i objasni nam da postoje i ta dodatna sedišta s leve strane, i uz neizbežan osmeh nam kao da nam je poručio – šta nije u redu s vama, momci.
Sve zamagljeno, ne vidimo ništa kuda idemo, a i da vidimo kao da bismo znali kuda vozi. Zuje skuteri, zavijaju sirene policije i Hitne pomoći, sviraju Džipniji…
Trucka sve pozadi, uši se zapušile kao od pritiska u avionu, šou… Prošli smo kroz neke od ne baš bezbednih delova grada i na kraju bezbedno stigli na odredište.
Iako je vožnja trajala možda čak i dobrih pola sata, sve to je koštalo ne više od 600 dinara. Dok smo se sporazumeli do kog hotela treba prvo da dođe, jer „Vau hotel“ ili WOW (kako biste ovo pročitali) nisu njemu očito isto zvučali.
I kako u životu sve ima dve strane, tako je druga strana ovog „novčića“ donela da dan kasnije završimo na dobroj žurki na „krovu sveta“.
Srpski navijači su imali pravo zagrevanje pred meč sa Portorikom, dočekali su nas tradicionalno solju i hlebom, zbog Velike Gospojine, u kafiću na 13. spratu zgrade sa fantastičnim pogledom na Manilu.
Već ste u toku dana mogli na Nova.rs da se uverite kako je bilo, šta se pevalo i u kakvoj atmosferi uživaju naši ljudi dok bodre Srbiju na Filipinima.
I to nema nigde, malo je šta lepše nego videti naše ljude u tuđini, popričati malo, planirati šta ćemo kad osvojimo medalju…
Zadržali smo se taman koliko treba, da čujemo ko je odakle došao, tu su od Australije do Čačka i Nevesinja, i ostavili smo ljude da uživaju, ali uz dogovor da se vidimo opet.
Nadamo se što više puta, jer to znači da će Srbija ostati što duže na Mundobasketu.
*
*
*
*
*
*
BONUS VIDEO Ovo ima samo Srbija: Lula, nošnja, srpske zastave i najveći šou na krovu sveta
