Micić nije zaslužio da ga tretiraju kao kusur u NBA

S jedne strane je svima jasno kako funkcioniše sport u Americi, o tome nema mnogo rasprave. Ako se izuzme dinastija koju u NBA ligi prave Golden Stejt Voriorsi, nije baš lako setiti se primera gde je klub, ili njegov vlasnik, ispao "džek" prema svojim igračima iz čiste zahvalnosti.

Znamo da su Voriorsi stali iza Karija i Tompsona i posle dužih odsustava i povreda, znamo da su stali i iza sumanutih poteza Drejmonda Grina.

Ovaj trio je doneo toliko radosti klubu iz Kalifornije i već duže od decenije ga brane u skladu sa svojim mogućnostima i formom.

Ali, to je verovatno jedan od ređih slučajeva. Da nije tako, pa ne bismo svake godine imali toliko jaku zvonjavu telefona NBA insajdera koji u "dedlajn" danu za trejdove samo tvituju ko je odakle prešao.

Sudbina je htela da u četvrtak jedno od tih imena, koja su prešla preko tastature i ekrana telefona Šemsa Čaranije i Adrijana Vojnarovskog bude i Vasilije Micić.

Vasa je u NBA otišao ove sezone posle višegodišnjeg odlaganja i nekoliko meseci kasnije možda možemo da kažemo da je pogrešio.

Baš kao što znamo da Ameri na sport gledaju maksimalno hladnokrvno, kao na biznis i svetinju dolara, pa se onda oduševljavaju kad do njih stigne buka navijača iz neke Beogradske arene recimo, tako znamo i da je Micić za njih samo još jedan broj.

Za nas u Srbiji, a ni za ljubitelje košarke u Evropi - nije. Micić je otišao u Šarlot Hornetse, čitaj iz jednog od najboljih timova Zapada NBA lige u jedan od gorih timova na Istoku.

I ako zbog nečega to može da bude dobro, to je zbog nade da tamo može da dobije minutažu kakvu zaslužuje. A kakvu Amerikanci najčešće ne daju novajlijama koje dođu sa 28, 29 godina u NBA.

Ne zanima ih što taj neko dolazi s pedigreom najboljeg košarkaša Evrope i najboljeg strelca Evrolige. Oba ta priznanja je Micić osvajao u godinama za nama.

Ne zanima ih ni to što je u svojoj generaciji važio za vunderkinda, pa se svaki njegov potez gledao i secirao tamo negde od tinejdžerskih dana kad je još bio srednjoškolac.

Nije im bitno što je dvaput vodio tim do titule u Evroligi, jer, ma koliko se oni divili nekom Luki Dončiću i Nikoli Jokiću, evropsku košarku takođe gledaju samo kroz dolar.

Da se njihovi navijači ne "lože" na Dončićeve ludorije i čuda koja pravi i da zbog toga nisu spremni da plate karte, pitanje je koliko bi i on bio tamo pod svetlima reflektora.

Micić nije tip igrača koji će odmah da dođe negde i kaže od prve utakmice: "Ovo je moja ekipa", kao što je Luka uradio pre pet, šest godina u Dalasu.

Više deluje kao onaj skromni i mirni momak koji će da dođe, da radi u tišini i čeka svoju šansu da se nametne. Što u Oklahomi pored Šeja Gildžes-Aleksandera ne može baš da radi.

Nije mu se baš poklopilo to što je Oklahoma baš ove sezone našla da procveta posle godina padova i stagnacije, ali zar svejedno ne deluje logično da za najboljeg igrača Evrope može da se nađe mesto?

Komplikovano je to. Fakundo Kampaco je i danas jedan od najboljih u Evropi, Real Madrid sa njim pravi dar-mar u EL, a u Denveru je bio rezerva i brzo je odande precrtavan.

Isto je otišao kao iskusan i već prekaljen igrač. Šta je sa Teodosićem? Manje-više isto. Kod Tea je i bilo i povreda koje su kvarile čitavu priču, ali je činjenica da Amerikanci uvek gledaju napred.

Kad sa jednim košarkašem jasno vide to "napred", oni ulažu i daju i šakom i kapom, ali ako ne... ispadaju kratkovidi i propuštaju neke jako dobre igrače.

U tom smislu odlazak Micića u Šarlot uz Trea Mana, Davisa Bertansa i draft kompenzaciju za Gordona Hejvorda, zvuči stvarno neozbiljno.

Micić nije igrao šest, sedam godina na visokom nivou, još od vremena kad je bio u Žalgirisu, da bi ga neko u NBA tretirao kao kusur.

Posebno ne u zameni za košarkaša koji je svoj zenit ostavio odavno iza sebe. Hejvord jeste bio Ol-star, ali je samo jednom u karijeri, u sezoni 2016/2017 imao preko 20 poena po utakmici.

Jeste on sposoban da ubaci po 14, 15 poena, ali zbog čega se onda vrednuje kao da će ubacivati po 25?

Naravno, nije neka propast ili stvar nepoštovanja trejd nekog igrača, svi u Americi znaju da tu nema mnogo ljutnje, nego pakuješ kofere i ideš dalje.

Stvar je u tome kako to prihvataju igrači koji se još nisu praktično ni raspakovali kao ljudi, kao što Vasa nije.

Kad je dobio šansu pre nekoliko dana protiv Denvera, šampiona NBA lige, ubacio je 12 poena za 17 minuta. Podelio je uz to i pet asistencija i imao dva skoka. Prosečno ima 3,3 poena, ali ako gledamo samo statistiku ništa nismo uradili.

Verovatno ključna mana mu je u očima Amera to što trojke gađa slabo, a taj segment igre se već godinama gleda kao da je od zlata i kad tu imate 24, 25 posto... Mrka kapa. Smanjujete sebi šanse da će vas zadržati.

S druge strane, za neke igrače nikad nećete čuti ili ih videti u "hajlajtsima", ali zato kad okrenete "list" gde je statistika, oni stabilno imaju 40 i više posto za tri poena i na tome opstaju godinama u NBA.

Zbog toga je Micićeva budućnost u toj ligi upitna, ali opet, bio, video, probao, uvek može da se vrati i nastavi da živi i igra u Evropi.

Neke od legendi igre pod obručima su sebe kompletno izgradile sa ove strane okeana, pa im se potezi danas oponašaju i "preko bare".

Baš skoro je Viktor Vembanjama objašnjavao Amerikancima da dribling koji je izveo zna po Dejanu Bodirogi kao "bič", a ne kao "Šemgod".

Đorđević je bio i video, Danilović, Paspalj isto. Vratili su se i to ih ne čini manjim košarkašima. Divac je uspeo u Americi, sada to rade i Nikola Jokić i Bogdan Bogdanović, dok se neki drugi poput Alekseja Pokuševskog i Nikole Jovića nadaju svojoj šansi.

Micić nema mnogo vremena da tu šansu čeka i ako do kraja sezone ne postane deo rotacije sa stalnom minutažom, a ne ono toplo-hladno, bolje je da ne gubi vreme i da se vrati tamo gde će ga mnogi opet dočekati raširenih ruku.

BONUS VIDEO: Najbolje od Vasilija Micića u Evroligi