Saša Obradović otkriva šampionski gen zlatnih iz Atine: Rekao sam Dudi Ivkoviću da ne mogu, ali ideš i preko bola zbog naroda VIDEO

Raiffeisen banka, prijatelj košarke. Bez greške u koracima, otvaranje računa za 15 minuta potpuno onlajn. Stvarno može.

Da li znate gde ste bili 2. jula 1995. godine, na dan kada je odigrano antologijsko finale Evropskog prvenstva između košarkaša Jugoslavije i Litvanije u Atini? Prošlo je 30 godina od povratka košarkaških bogova tamo gde im je mesto, odakle su nepravedno bili sklonjeni i otkako su nam vratili veru.

Evropsko prvenstvo u Atini 1995. godine predstavlja jedan od najznačajnijih i najemotivnijih događaja u istoriji naše košarke, a osvajanje zlatne medalje na prvom takmičenju posle sankcija i ratnih godina je nešto što se i dan danas posebno pamti.

Zato, ekskluzivno u podcastu „Pick and roll“ evociramo uspomene nakon tri decenije od istorijskog trijumfa kroz sećanja asova kao što su Saša Obradović, Zoran Savić i naš Miroslav Berić, inače i domaćin podcasta.

Saša Obradović je bio među najmlađima u toj slavnoj generaciji, cimer sa Mićom Berićem, pravi plejmejker kome je to bio debi na velikim takmičenjima. Sve zaključno sa poslednjim evropskim zlatom 2001. godine u Istanbulu branio je boje nacionalnog tima i pisao istoriju naše košarke.

Možda nikad u prvom planu, ali uvek taj neophodni deo slagalice za uspeh. A, te zlatne 1995. godine kada je nekako sve i počelo posle užasnog perioda i sankcija, veliko pitanje bilo je da li će uopšte moći na Evropsko prvenstvo, kako je otkrio od decembra se mučio s povredom, čak je i selektoru Dušanu Ivkoviću rekao da ne može...

Ali, snaga se pronašla i skupila u njemu, jer igranje za reprezentaciju je tada bilo nešto veće od svega, pa se išlo i preko bola.

"Nije bilo dana da ne ustanem ranije i uradim sve što treba da bi možda bio u situaciji da pomognem. Ipak, rekao sam Dudi Ivkoviću da ne mogu, ali pokazao je veličinu i rekao da će me čekati do poslednjeg momenta", samo je deo priče koja vas čeka u videu na vrhu i koju je Saša Obradović otkrio.

Igrao je legendarni plejmejker na svih devet utakmica u Atini, u proseku čak po 16,6 minuta, a najviše u četvrtfinalu sa Francuskom (33 minuta) protiv koje je postigao i 13 poena uz pet asistencija. Prosečno je beležio 6,3 poena, skok i dve asistencije po meču, a njegova minijatura u finalu sa Litvanijom nešto je zbog čega je i dan danas ponosan.

Zlatni iz Atine 30 godina kasnije pričaju priče koje će se pamtiti u specijalnom izdanju podcasta „Pick and roll“, 2. jula samo na Nova.rs.

Povratak Jugoslavije posle sankcija i pokoravanje Evrope 1995.

Posle tri godine tišine i nepravde, naši momci su se jedva, preko naknadnih kvalifikacija u Sofiji, dokopali Atine. Ali tamo, pod grčkim nebom, desila se magija. Pod vođstvom neponovljivog Dušana Dude Ivkovića, "plavi" su otišli po zlato gazeći sve pred sobom - bez ijednog poraza. Grupna faza bila je samo zagrevanje za lekciju celoj Evropi da sazna ko se to vratio.

Jugoslavija - Grčka 72:67

Jugoslavija - Litvanija 96:89

Jugoslavija - Nemačka 92:82

Jugoslavija - Švedska 105:62

Jugoslavija - Izrael 87:74

Jugoslavija - Italija 87:74

Na startu nokaut faze pala je Francuska (104:86), a onda je usledio duel za infarkt protiv domaćina Grčke u polufinalu i trijumf rezultatom 60:52. I onda, taj 2. jul 1995. godine – dan kada je dvorana "OAKA" ključala tokom antologijskog finale u Atini.

Protivnik moćna Litvanija sa Arvidasom Sabonisom, Šarunasom Marčuljonisom, Rimasom Kurtinaitisom, Arturasom Karnišovasom... To nije bio meč, to je bio rat nerava uz srce na terenu i svaku kap znoja prolivenu u omiljenom dresu.

Na kraju je rezultat 96:90 ispričao priču o herojstvu. Junak, prvi među jednakima, Aleksandar Đorđević sa neverovatnim 41 poenom, od čega devet trojki u simultanki za pamćenje. Sećate se svi i onog zakucavanja Predraga Danilovića preko Sabonisa - ta drskost i snaga kao poruka da smo se vratili.

Tenzije su bile tolike da su Litvanci pretili da napuste teren, a grčka publika je, iako nama inače naklonjena, bila protiv. Samo da se dolije ulje na vatru. Ali, "plavima" niko i ništa tada nije mogao.

Silazak Hrvatske s postolja i "atinsko prokletstvo"

Tog 2. jula 1995. pamti se i jedan ružan detalj. Kada je himna "Hej Sloveni" počela da svira za naše šampione, hrvatski košarkaši, osvajači bronzane medalje, napustili su postolje! Taj potez, podstaknut političkim tenzijama iz turobnih 90-ih godina prošlog veka, ostavio je gorak ukus. I ne samo to...

Mnogi ga nazivaju i "atinskim prokletstvom", jer od tada hrvatska košarka nije osvojila nijednu medalju na velikim takmičenjima, a na neka nije uspela ni da se plasira.

Zlatni iz Atine

Sastav košarkaške reprezentacije Jugoslavije koja je osvojila Evrobasket 1995. godine činili su: Dejan Bodiroga, Predrag Danilović, Saša Obradović, Zoran Sretenović, Žarko Paspalj, Miroslav Berić, Aleksandar Đorđević, Željko Rebrača, Vlade Divac, Zoran Savić, Dejan Tomašević i Dejan Koturović. Svaki od njih je utkao deo sebe u to zlato na svoj način.

Predvodio ih je legendarni Dušan Duda Ivković uz koga je tih godina bio Željko Obradović dok samostalno nije potom preuzeo reprezentaciju.

Tu su bili i takozvani tihi heroji, jer ne donose titule samo oni koji su nosioci.

Miroslav Mića Berić, pouzdan šuter sa klupe, tihi radnik, ali svaki njegov poen bio je zlata vredan. Smirenost i preciznost bile su njegove vrline u momentima najveće tenzije. Zoran Savić, borac bez mane i straha. Njegova "tuča" sa Sabonisom pod košem bila je ključna. Savić je ginuo za svaku loptu, svaki skok, donoseći energiju i snagu kada je ekipi bilo najpotrebnije. Saša Obradović, nekada inteligentni plejmejker, danas sjajni trener, lider koji je u finalu pogodio onu presudnu trojku kada su se Litvanci opasno približavali. Njegova mirnoća pod pritiskom i danas se pamti.

I to zlato nije bilo samo simbol osvajanja Evrobasketa, nego više od same medalje - simbol povratka jednog naroda, potvrda da se duh ne može slomiti. Po povratku u Beograd, doček na balkonu Skupštine grada bio je spektakularan, nikad pre viđen, prvi takav, istorijski. To je bio početak tradicije koja traje i dan-danas, simbol zajedništva i ponosa koji nam je košarka donela i koji se kasnije preneo na ostale sportove.

Zato, kada se 2. jula setimo te 1995. godine, nećemo pamtiti samo poene i skokove, već emociju, suze radosnice i saznanje da su nam ti momci vratili veru i ponos nakon strašnih godina, i postali jedan od najvećih simbola naše košarke.

Zato, hvala vam, šampioni!

BONUS VIDEO Rekord Partizana i 43. pehar za Željka, Zvezda počela veliki remont