Košarkaš, ljubitelj motora, čovek koji obilazi manastire sa željom da što bolje upozna srpsku istoriju. I da spozna sebe. Avanturista nemirnog duha - Miroslav Raduljica.
autori: Đorđe Matić i Nebojša Todorović
Momak rođen početkom 1988. godine neko je o čijem životu je ispričano dosta toga, a opet nije dovoljno i uvek može još. U sebi kao da krije dozu mističnosti i odavno je sve samo ne običan košarkaš.
Posle pet godina u FMP (2005-2010) i tri u Efesu (2010-2013), gotovo svake sledeće menjao je klub dok se nije „skrasio“ u Kini. Za reprezentaciju je odigrao više od 100 utakmica i postigao više od 1.000 poena, ali je Miroslav Raduljica mnogo više od onoga što se brojkama prikazuje.
Boravak u najmnogoljudnijoj zemlji dodatno ga je životno i košarkaški obogatio, ali se usled koronavirusa vratio u Beograd i za Nova.rs je pričao u svom stilu – nadasve zanimljivo.
PROČITAJTE JOŠ
„Živeti u Kini je vrlo interesantno, dosta drugačije od bilo čega na šta su ljudi navikli, čak i oni koji žive dugo u inostranstvu, a ja sam živeo u mnogo zemalja, pa mogu da uporedim. Čudno je, bukvalno kao da si na drugoj planeti. Sve je drugačije i čini mi se da je to zato jer su oni drugačiji. Često se ljudi ne snalaze tamo i ne žele da ih razumeju, ali ja uvek pokušavam da ih opravdam kako se i zašto oni drugačije ponašaju. I obično, barem za sebe, uspevam u tome“, kaže Raduljica za Nova.rs i daje tipičan primer:
„Svaki dan vidim kao izazov, a najprostija i najveća razlika je jezik. Bilo gde drugde u svetu možeš nekako da se sporazumeš, makar i mimikom, gestikulacijom, a kod njih je to malo teže. Od najosnovnijih stvari u restoranu kada bi naručio nešto, sve traje mnogo duže, objašnjavanje s njima, i onda to ljude nervira. Ne mogu da ‘prebace’ kako oni ne razumeju kad pokazujem da hoću, na primer, vodu, a kod njih se to možda pokazuje drugačije. Sve to sam shvatio kao izazov i kao nešto što me smiruje, i mislim da u tome baš uspevam. Dosta mi je pomogao život u Kini da napredujem kao čovek“.
Da li je jezik najupečatljivji u kineskoj kulturi?
„Ako pričamo o razlikama – da. Pismo je dosta čudno za nas, nema nikakve veze ni sa jednim drugim, jezik takođe. Nije to jedina razlika, ali je prva i najupečatljivija. Imaju drugačije navike, mnogo ih je, drugačije su odrastali generacijama unazad i se trudim da ih razumem možda više nego ostali“.
Kako izgleda tamošnja košarka?
„Dugo sam tamo i video sam razvoj, kao i u svemu, i u košarci idu velikim koracima napred. Pogotovo što se tiče organizacije same lige. Kada sam bio pre pet godina, praktično nismo imali svi iste trenerke sa grbom, sada to već izgleda prilično ozbiljno. Sam kvalitet košarke takođe se podiže brzo, prihvatili su strane trenere, ne samo Amerikance, već i Evropljane, sve više dolazi igrača iz Evrope i to daje ligi na kvalitetu. Spremni su da uče od nas i meni to daje toplinu i širinu boravka tamo kada znam da neko uči nešto od mene. Znači da nisam tamo samo plaćenik koji je došao da odigra, već ću ostaviti i neki trag. Ne kažem da je liga potpuno u povoju, imaju istoriju i legende, ali smo mi ipak na nekom drugom nivou, kada kažem mi – mislim na nas iz Srbije“.
Koronavirus je velika tragedija
Raduljica se iz Kine vratio u Srbiju kada je bila tamošnja Nova godina i za sada ostaje ovde usled dobro poznatog razloga – koronavirusa.
„Vratio sam se za Novu godinu, sada je liga na pauzi zbog toga. Svakako da utiče na sve ljude u Kini, na mene sada ne nešto specijalno, osim što sam tužan jer se to uopšte dešava. To je velika tragedija koliko god da je ljudi stradalo ili je zaraženo. Sve ostalo pada u zaborav, potpuno je nevažno. Velika okupljanja su zabranjena u toku epidemije i nadam se da će što pre to da se reši, i da svi budu zdravi“.
Po čemu ćete pamtiti period u nacionalnom timu sa Aleksandrom Đorđevićem i kakvi su vam prvi utisci o Igoru Kokoškovu?
„Predivnih pet godina sa Saletom, ne želim da zvuči kao fraza, ali sam stvarno mnogo naučio od njega. Ne samo košarkaški, nego i životno. Svi znamo kakva je legenda i kakvu harizmu ima, ne bih stvarno trošio reči o tome. Naš odnos je rastao od nule praktično, do nečega što je mnogo lepo u odnosu igrač-trener. Zahvalan sam mu na svakom momentu, svakoj pouci i lekciji, a očigledno je moralo da dođe do neke promene. Da li je to neko zasićenje, da se ne rasipam frazama, ne volim to… Od Igora očekujem sve najbolje. Ako čuješ toliko lepih reči od ljudi čije mišljenje uvažavaš, onda to ne može da bude loše. Čini mi se da je Kokoškov vrlo sličan Saši što se tiče harizme, naravno na drugi način, i iskreno jedva čekam da radimo zajedno na ciljevima koji su uvek najviši“.
Reprezentaciju Srbije posle prvog FIBA „prozora“ za Evrobasket čekaju kvalifikacije za Olimpijske igre u Tokiju?
„Uvek je lepo imati priliku da se boriš u dresu sa grbom svoje zemlje i da predstavljaš svoju porodicu prezimenom na leđima, za neku lepu stvar kao što su Olimpijske igre, Evrobasket ili bilo koje drugo takmičenje. Bez obzira na teži put, ne bih komentarisao sistem takmičenja, ima ljudi koji su pametniji od mene i koji bi trebalo da komentarišu“.
Da li je NBA za vas završena priča ili će biti treća sreća?
„Zanimljivo pitanje, voleo bih da bude treća sreća. Nije završena priča što se mene tiče, videćemo sa njihove strane, možda oni ne veruju u treću sreću, ali ja ne odustajem. Možda bude i četvrta sreća, ko zna…“.
Vaš spektar interesovanja daleko je širi od samog sporta, poznato je da volite da čitate. Koju knjigu ste poslednju pročitali i šta biste preporučili?
„Često kažem da nemam dovoljno vremena za sve što me interesuje i ne mogu da razumem ljude kojima je dosadno. Trenutno čitam knjigu ‘Saga o vešcu’, volim fantastiku, a ovo pripada epskoj fantastici. U poslednje vreme čitam i duhovne knjige, naše pravoslavne i poruke mnogih otaca, kao i sveštenika iz Rusije… Ne bih ih posebno izdvajao. Tako da čitam paralelno, čini mi se da ovu drugu tematiku možeš i da ostaviš za kasnije, a prvo je tipičan roman saga. Vidiš kako je to zanimljivo, pravoslavlje i veštac, ali to je fikcija, izmišljena priča“, uz prepoznatljiv osmeh dodaje Raduljica.
Nije toliko poznato da obilazite i manastire širom Srbije – odakle ta ideja?
„Prosto iz porodice. Godinama sam tražio i pronalazio sebe ponekad, a čini mi se da pronalaženje sebe kroz posete manastirima i kroz veru je, bar za mene, jako dobar put. I to osećam. Da bi čovek znao kuda ide, mora da zna ko je, da poznaje svoje korene. Ne namećem nikome ništa, uvek kažem da to treba da se oseti i da svako ko je naše vere, i Srbin, a i ko nije, trebalo bi malo više da zna svoju istoriju, i o manastirima, zadužbinama, da bismo više cenili sebe i da bismo znali u kojem pravcu idemo“.
Obišli ste sve kontinente, koja vam je destinacije bila najegzotičnija? Možda Namibija?
„Što kaže jedan naš estradni umetnik, nisam bio samo na Antarktiku… Čujem organizuju ture, mislim da ću otići nekad – šalim se. Pomenuo si Namibiju, izdvojio bih je možda kao najegzotičnije mesto, iako nije toliko bila 2018. kada sam je posetio, ipak su moderna vremena, ali za neke ljude definitivno jeste teška egzotika. Išao sam na ‘off road’ avanturu, vožnju džipovima otprilike 2.000 kilometara po jako surovim terenima, uz spavanje u kampovima, razgledanje životinja, nešto kao ‘off road’ safari, vozio sam taj auto… Na Baliju sam bio više puta, stvarno divno mesto na koje se rado vraćam. Iako nije tako blizu, čak ni od istoka gde sam boravio, udaljen je oko sedam sati leta, ali je vredno da se poseti ako ste u mogućnosti“.
Vi na omiljenom „Harliju Dejvidsonu“ i put bez vremenskog ograničenja je pred vama. Kada i kuda biste se zaputili?
„Čar avanture je, bar za mene, da se nekada zaputiš bez plana i bez pravca, pogotovo na motoru koji je za mene jako bitna i lepa stvar. Sedneš i gledaš kuda će put da te odvede. Naravno da imam neke planove i zamišljam dugo jedno tako putovanje, jer mnogo volim motore, a nemam često priliku da ih vozim… To kada se bude desilo, o tome će se pričati, ako ne bude i knjiga za koju postoji neki okvirni plan“, ostavio je Raduljica još mnogo povoda da razgovor nastavimo u brojnim pravcima prvom sledećom prilikom.
