Svedoci smo košarkaške poezije po notama Nikole Jokića, a poslednja u nizu je došla u vidu rapsodije protiv Juta Džeza, kada je u direktnom duelu protiv Rudija Gobera ubacio 47 poena.
Ipak, Jokićeve briljantne partije i postavljanje novih rekorda u dresu Denver Nagetsa nisu prvi slučaj kada se košarkaš iz Srbije upisao zlatnim slovima u istoriju same lige.
Pre njega, to je pošlo za rukom Predragu Stojakoviću, Vladu Divcu, Vladimiru Radmanoviću, Željku Rebrači, Milošu Teodosiću, Nenadu Krstiću i Bogdanu Bogdanoviću.
PROČITAJTE JOŠ...
Predrag Stojaković
Ako izuzmemo prsten koji je Darko Miličić osvojio u dresu Detroit Pistonsa, u sezoni kada je na samo šest mečeva odigrao više od polovine jedne četvrtine, Stojaković je prvi, i zasad jedini košarkaš iz Srbije koji je imao ozbiljnu ulogu u osvajanju šampionske titule NBA lige 2011. godine sa Dalas Maveriksima, a do pojave Jokića bio je i košarkaš sa najviše priznanja od strane lige.
Stojaković je u dva navrata bio šampion takmičenja u šutiranju trojki, tri puta učesnik Ol-star utakmice, a smatran je i jednim od najboljih šutera za tri poena u istoriji lige, pa je uvršten u gotovo svaku listu najboljih trojkaša, a trenutno po broju trojki zauzima 21. mestu sa 1.760 pogođenih šuteva za tri poena.
No, jedan Stojakovićev podvig se posebno ističe – fantastični šuter je prvi košarkaš od kako postoji NBA lige kom je pošlo za rukom da ubaci prvih 20 poena za Nju Orleans Hornetse protiv Šarlot Bobketsa (u trenutku kada je on imao 20 poena, Šarlot je bio na 19).
Na kraju, Stojaković je brojao do 42 u pobedi 94:85 i postavio rekord karijere. Iz ove perspektive, prosto je nemoguće ne zapitati se šta bi bilo da je Stojaković uspeo da odigra više utakmica, ili da ga povrede nisu omele i naterale da se povuče sa 34 godine, nakon samo (uslovno rečeno „samo“, jer ni ovo nije mala brojka, mada je moglo da ih bude znatno više) 804 utakmice u NBA ligi.
Vlade Divac
Divac je tokom svog perioda u NBA ligi izgradio status jednog od najboljih stranaca u istoriji ne samo lige, već je uspeo da od sebe stvori jednu od ikona američke pop kulture iz tog perioda. Jednostavno, čitava Amerika dobro je znala ko je Vlade Divac, a on se potrudio da to ne ostane samo na imidžu.
Divac je tokom godina u Los Anđelesu uspeo da zabeleži fantastičnih 830 blokada, što ga je smestilo na četvrto mesto večne liste ekipe iz „grada anđela“, a danas je na 30. mestu u istoriji NBA lige po ovom parametru sa 1.631 „rampom“.
Ime Vlada Divca ostaće upamćeno po još dva parametra – on je tek jedan od pet igrača koji su u NBA stigli nakon karijere u Evropi, a koji su odigrali više od 1.000 utakmica u NBA ligi (1.134). Pored njega, to je uspelo Dirku Novickom, Pauu Gasolu, Toniju Parkeru i Borisu Dijau.
Drugi parametar je i onaj po kom će večno ostati upamćen – Divac je, uz Stojakovića, Dražena Petrovića i Židrunasa Ilgauskasa jedan od četiri košarkaša čiji broj je zvanično povučen iz upotrebe.
Vladimir Radmanović
U NBA ligu je otišao kao ogroman talenat, ali je utisak da nije uspeo da se izbori za ozbiljnije mesto u diskusiji o najboljim košarkašima koji su igrali u ovom šampionatu. Radmanović će, doduše, ostati upamćen od strane navijača Lejkersa po povredi iz 2007, kada je pao tokom snoubordinga i povredio rame, potom slagao klub, da bi ubrzo priznao i morao da plati kaznu od pola miliona dolara.
Igrao je 12 sezona u NBA ligi, ali je najzapaženiji uspeh ostvario u prvoj, kada je izabran u drugi najbolji tim lige sačinjen od rukija. Interesantno je da se pored njega u tom timu našao i Željko Rebrača. Prvu petorku tada su činili Šejn Batije, Pau Gasol, Andrej Kirilenko, Toni Parker i Džejson Ričardson.
Takođe, Radmanović može da se pohvali i da je u zaista paklenoj konkurenciji u sezoni 2003/2004 bio briljantan u šutu za tri poena – 140 pogodaka iz 377 pokušaja, što je bilo dovoljno za po 17. mesto u celoj ligi, dok je po procentu Radmanović sezonu završio na fantastičnom 15. mestu, uz 42 posto pogođenih šuteva. Lider lige te sezone bio je Stojaković sa 240, dok je Radmanoviću nedostajalo 11 trojki kako bi sezonu završio među 10 najboljih trojkaša čitave lige, dok je na nivou tima bio treći, iza dvojice elitnih šutera, Reja Alena (148) i Rašarda Luisa (145 pogođenih trojki).
Željko Rebrača
Rebrača je 2002. godine uz Radmanovića odabran u drugi tim sastavljen od rukija najviše zbog fantastičnog završetka sezone koji mu je u aprilu mesecu doneo naslov najboljeg rukija na Istoku. On je tada u dresu Detroita na četiri meča imao dvocifren učinak, dok je protiv Atlanta Hoksa briljirao ispod svog koša, pošto je zabeležio čak sedam blokada.
Rekord ovog tima drže Ben Valas i čuveni Edgar Džons, koji su zabeležili po deset blokada na jednoj utakmici.
Miloš Teodosić
Popularni Teo nije svoje ostvarenje zabeležio u samoj NBA ligi, koliko pre nje, s obzirom na to da je 2016. godine od strane trenera iz NBA šampionata proglašen za najboljeg košarkaša sveta koji ne nastupa u najjačoj američkoj ligi. Nije uspeo da ostavi traga „preko bare“, ali je na momente zaista terao navijače da se zapitaju šta bi zapravo bilo da je ovaj Valjevac u Ameriku stigao bar nekoliko godina ranije.
Nenad Krstić
Krstićev sam početak u ligi bio je fantastičan, pa je već u prvoj sezoni uspeo da se izbori za mesto u drugoj petorci sastavljenoj od ruki igrača. Iako nije uspeo da taj uspeh pretoči u titule u narednim godinama, nekadašnji centar Partizana sa razlogom može da ponese titulu jednog od najboljih srpskih centara koji su igrali u ovoj ligi.
Krstić je pre svega briljirao u ofanzivnom skoku, gde je u svoje prve dve sezone u NBA ligi bio ubedljivo najbollji igrač Netsa u ovom segmentu, pošto je i 2004/2005. i 2005/2006. završio kao igrač sa najvećim brojem ofanzivnih skokova u ekipi.
Bogdan Bogdanović
Bogdan je u sezoni 2017/18 stigao u NBA, i na samom početku pokazao da je došao da se dokaže. Bilo mu je potrebno malo vremena da se razigra, ali je prava „eksplozija“ usledila na Ol-star vikendu, kada je postao MVP utakmice „Zvezda u usponu“. Iste godine izabran je i u drugu najbolju petorku sačinjenu od ruki igrača.
Bogdanović je inače tek drugi igrač u istoriji utakmice između rukija i sofmora rođen van Severne Amerike kom je pošlo za rukom da ponese naslov MVP-ja. Pre njega, to je uspeo još samo čuveni Ilgauskas sada već davne 1998. godine. A Bogdan je tako dospeo u društvo Penija Hardaveja, Alena Ajversona, Kevina Durenta, Karmela Entonija… Malo li je za početak?
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar