0
Godinu za nama ispratil smo posetom Istanbulu, a u 72 sata spakovali smo dva ekskluzivna intervjua sa Dušanom Alimpijevićem i Markom Baraćem, tandemom sjajnih srpskih trenera u turskoj košarci, koja vam sportska redakcija Nova.rs poklanja za pravi početak 2026.
Sa selektorom Srbije i trenerom Bešiktaša ekskluzivno smo pričali o njegovom životnom putu, a ugostio nas je i trener Bahčešehira, usred zgusnutog rasporeda i nehumanih uslova koje nameće danas moderna košarka. Ipak, praznični dani su idealni za priče malo i van parketa, kao na primer o važnosti fizičke spreme, ishrane i odmora igrača, ali dokazani strateg ističe da je najvažnija ljubav prema košarci kojom je inficiran prema sopstvenom priznanju.
Zato, praznici gotovo da za njih ne postoje i u tim danima porodica posebno trpi…
„Mi smo industrija koja je, da kada tako kažem, sport i zabava, i naš posao je taj da se takmičimo uglavnom u vreme kada su ti najveći praznici i da damo taj jedan dodatni sadržaj ljudima, da kod svojih kuća mogu da pogledaju i te utakmice. Uglavnom je raspored veoma zgusnut oko Nove godine i Božića“, naglašava Marko Barać na početku intervjua, a ceo video razgovora čeka vas na kraju teksta i na našem Jutjub kanalu.
PROČITAJTE JOŠ
0
0
0
Stigli ste letos u Bahčešehir, što je vaš prvi inostrani angažman, kako vam sa ove distance sve izgleda?
„Imao sam predstavu o uslovima i kad sam došao video sam da je to na jednom fantastičnom nivou. Bio sam više puta u Americi i video kako to izgleda u tim njihovim ‘fasilitijima’. Ovo što smo mi doneli ovde, odnosno što je Nemanja Bjelica kao direktor košarkaških operacija doneo, zaista je na istom, ako ne i na nekom višem nivou – da igrači, stručni štab, svi imaju sve uslove da žele da provode vreme, da se posvete klubu i rade na najbolji način i da se u isto vreme osećaju veoma prijatno. Svi uslovi su tu i moram da pohvalim klub na izvanrednoj infrastrukturi“.
Pričamo u prostoriji koja se koristi za odmor, odnosno period pre ili posle treninga koje mogu da im olakšaju život?
„To igračima znači puno. Jednostavno, oni ovde nakon treninga imaju spremnu najzdraviju i najkvalitetniju hranu. Imaju ovaj prostor za neko dodatno druženje i odmor. I zaista ne samo što se time vodi računa o njihovoj ishrani i zdravlju, nego im se olakšava i privatni život. Tako da to neko vreme koje dodatno provedu ovde znači i nama da osete jednu dodatnu povezanost sa klubom i da na kraju krajeva osete potrebu da uzvrate“.
Koliko je to danas podignuto na viši nivo, koliko sami igrači više vode računa o sebi?
„Mnogo se promenilo. Jednostavno danas su napori neverovatno veliki. Puno je utakmica, treninga, intenzitet same igre i kontakta je na zaista visokom nivou i danas ne možeš da igraš ako nisi fizički spreman. Najbitnije stvari za fizičku spremu su odmor, ishrana, a onda i naravno treniranje. Mi smo non stop na putovanjima, u hotelima, na aerodromima i tu se zaista vodi računa o svakom jelu koji je na meniju. I naravno da igrači imaju i dodatne konsultacije sa nutricionistima, imaju svu pažnju naših kondicionih trenera i mislim da to njima prija. Danas su igrači vođeni nekim svetlim primerima najvećih igrača iz svih sportova mislim da im je jasno da voditi računa o telu, pre svega, je prioritet broj jedan“.
Imamo primer jednog Lebrona Džejmsa koji ulaže dva miliona dolara godišnje u telo, ili Novaka Đokovića, Bogdana Bogdanovića i drugih koji znamo koliko vode računa?
„Pametni ljudi se ugledaju na uspešne ljude. Sportisti se ugledaju na šampione i tako treba da bude. Naravno da treba pronaći ono što tebi prija i odgovara. Pronaći u ovom, kao što ste rekli, rasporedu i ritmu života neke određene rutine, ali naravno da je to danas vrlo jasno i poznato. Nauka je napredovala dosta, nema toliko tajni kada je ishrana u pitanju“.
Koliko je vama bilo izazovno da dođete iz jednog sistema u drugi, iz Mege u mnogo pakleniji ritam?
„Mislim da Evrokup kao takmičenje i dalje dozvoljava nama trenerima neki manevarski prostor da se bavimo svojim poslom i da budemo treneri. Mislim da je to ono što mene ispunjava i ta adaptacija nije bila teška, prošla je jako dobro i stvarno uživamo u ovom poslu. Mislim da je dve utakmice nedeljno ipak nešto što je za evropsku košarku prava mera i to je tako bilo godinama unazad, i u tome uživam. Istanbul je fenomenalan grad, jedan od najboljih na svetu, toliko živ, mi smo u delu gde nam je hala svima manje-više blizu. Izuzeti smo od onih svakodnevnih gužvi koje u Istanbulu stvarno znaju da budu neverovatne. Možda kada budem imao poneki slobodan dan više, javiću vam kako izgleda Istanbul“.
Bahčešehir raste brzo kao klub, ambicije su najviše moguće, koji su glavni ciljevi za ovu sezonu?
„Mi smo se trudili da napravimo jedan tim koji može da pobeđuje. Turska liga je ove godine, po mišljenju svih, u prve dve u Evropi zajedno sa španskom, stvarno je specifična jer je ogroman individualni kvalitet. Ne postoji tim gde unapred možete da upišete pobedu, svi imaju dobre pojedince, kvalitetne igrače i mislim da će ove godine izvan neke plej-of zone ostati poneki tim sjajnog kvaliteta. Mi u toj ligi imamo visoke ambicije, svi dobro znamo šta su ovi najmoćniji turski timovi, evroligaši, oni su godinama skoro neprikosnoveni, međutim tu želimo da se umešamo u sam vrh. Kada je Evrokup u pitanju, ove godine su svi videli neki prostor da je to prilika baš za njih i to smo čuli od pet-šest timova koji su osetili da je ova godina – ta. Postoji grupa timova sa velikim ambicija, sa dobrim igračkim kadrovima i naravno da neće biti lako nikome. I u tom takmičenju, kao i u Turskoj, imamo želju da odemo do kraja. Mislim da imamo kvalitet da igramo sa svima, sezona je duga, tu su faktori povreda i nezaobilazna sreća u sportu, sve to će odlučivati“.
Znamo da je Evrokup ulaznica za Evroligu, koliko je teško ući u elitu, osim ako ne bude proširenja?
„Kao neko ko mnogo voli ovaj sport, koji mu je posvetio život, malo sam alergičan na ta pitanja gde nešto vodi i zašto se nešto igra. Jednostavno, sve se igra prvo zarad publike, zato što neko ulaže u ovaj sport zato što ga voli, neko se bavi ovim sportom zato što ga voli, igra se zbog velikih igrača, zbog velikih utakmica. Puno je takmičenja u Evropi koja, da tako kažem, ne vode nigde. Takmičiš se zato što želiš da se takmičiš, zato što želiš da se baviš. Niti svako takmičenje treba negde da vodi, nego postoji samo zbog sebe. Kao što ste rekli, pitanje prohodnosti je i rigidno i fleksibilno u isto vreme i postoji hiljadu načina. Želim da se bavim samim takmičenjem, košarkom, samom igrom i mislim da neko ako je uspešan, ako pobeđuje, ako ima iza toga dobar sistem i dobru infrastrukturu, mislim da će taj klub pronaći način za, kako ste vi rekli, neku prohodnost negde. Ako se malo prebacimo na srpsku košarku, čuveno je pitanje da li nešto negde vodi ili ne vodi, i zašto se negde nešto igra ili ne igra. Mislim da je to mentalitet koji nije dobar. Samo onaj koji je negde prvi, samo taj je vredan, a ovi ostali ne dočekaju ni šansu da se takmiče do kraja. Svi imaju svoje neke ambicije i ciljeve, svako za sebe treba da oceni da li je uspešan u odnosu na ono što su njegove ambicije“.
Vidi se koliko uživate i volite košarku, jako mladi ste se opredelili za trenerski posao, niste imali punih 20 godina, koliko je tada bilo teško?
„Osetio sam tu neku želju da igru analiziram na drugi način i te neke odnose koji se dešavaju svakodnevnom u timu. Naravno da sam imao želju i da igram košarku, međutim, mislim da svaki mlad čovek treba da izabere šta je to čemu može maksimalno da se posveti i ono gde oseća neverovatnu ljubav, i da ne bi bilo loše da oseti da u tom poslu može da bude dobar. To je jedini pravi način da se neka profesija izabere. Imao sam mogućnost da nastavim da igram košarku, ali kao neko ko nije neki bivši veliki igrač, koji ipak imaju neku lakšu tu ‘ulaznicu’, mislio sam da je bolje da time počnem da se bavim što pre. Mislim da sam pogodio. I od samog početka bavljenja ovim poslom ja sam ovim poslom inficiran. Tu nema nazad. Mnoge druge stvari mogu da trpe, ali ovo ne. To je bilo te godine, rekao bih, bile su godine nekih velikih uspeha naših trenera, koji su svima nama na neki način učitelji bez obzira da li je neko lično bio u kontaktu sa njima ili nije. Tada je to bio jedan jako popularan poziv“.
Da li bi danas bila ta odluka tako laka?
„Mislim da ne bi. Vraćam se na to, ja stvarno uživam u svom poslu i obožavam ga, i mislim da mi ovaj klub omogućava da stvarno budem trener“.
Koliko je važno imati prave saradnike kojima ste se okružili ovde u klubu?
„Apsolutno, to je najvažnije. Prvo, obim posao je stvarno veliki. Drugo, igrači su danas obučeni u smislu nekih taktičkih stvari, gde oni zaista traže pomoć, da ne kažem testiraju, što je za svakog igrača normalno. Obim informacija koji treba da se pruži tim igračima je danas stvarno velik. Sa druge strane, postoji naravno i neka individualizacija u radu, prema tome ljudstvo je potrebno da bi svi ti igrači mogli da se pokriju na pravi način. I ono što je možda najbitnije, igrači su kao neka magnetna rezonanca, oni sve odnose jako dobro ocenjuju, povezuju i najbitnije je da u tom stručnom štabu postoji sloga i stvarno dobra atmosfera, jer se onda to prenese na tim. Srećan sam da mi je klub omogućio, pored dva trenera koji su bili u klubu – Džana i Arde – koji su nastavili da sarađuju sa nama, da sam mogao da dovedem i svog prvog saradnika Miloša Mitrovića i kondicionog trenera Pavla Tasića, i taj kontinuitet u našem radu postoji“.
Šta je danas ono u poslu za vas oko čega nema pregovora?
„Sve je manje stvari, jer igrači su danas drugačiji nego što su bili nekada. Igrači su nekada dobijali zadatke, danas se u dobroj meri sa igračima oko svega pregovara, i dogovara. Kada dovodite igrače, vi njima objašnjavate uloge, ono što ih ovde čeka, ali isto tako pregovarate oko pozicija u timu. I mislim da je tu od samog starta jako bitno da paziš šta kažeš, jer dobro pamte i budi siguran da će iskoristiti sve što si rekao. Šalu na stranu, pored svega toga što se menja, mislim da je ipak bitnije ono što je uvek isto – u timskom sportu mora da postoji timski rad, nesebičnost, da daš deo sebe i odvojiš deo sebe zbog tima. To su stvari koje su uvek iste bez obzira na sredinu ili nivo takmičenja“.
Je l’ su upravo te karakterne osobine ili radne navike ono što je možda nekada i bitnije ili jednako bitno koliko i kvalitet igrača?
„Naravno, to je uvek bilo najbitnije. Mislim da su danas dragoceni igrači koji imaju to u sebi. Nekada smo mi znali da do tančina ispitujemo poreklo igrača, sve njihove vrline i mane, i igračke, i karakterne. Tržište je siromašno i igrači koji imaju neki kvalitet pronađu posao za čas. Vi morate da napravite tim i da se trudite da neki karakter koji vi kao trener imate uspete da prenesete igračima. Ponavljam još jednom, ti igrači koji imaju to u sebi, koji su karakterni, čvrsti, nesebični, koji su spremni da pomognu, danas ih je sve manje i oni su dragoceni“.
Da li biste izdvojili nekoga od igrača ko je dragocen na taj način?
„Mi smo uvek bili poznati, naši igrači, po tome. Naši stari treneri su pričali da su naši igrači toliko u isto vreme i divlji i nesalomivi, a opet podređeni timu kad treba. To je nešto što je odlikovalo naše igrače i ja zaista želim da verujem da će tako biti u budućnosti. Naravno da mi moramo da se prilagođavamo, novo vreme je nešto sasvim drugo od onoga kada smo mi odrastali, ali bojim se da ipak, ako ne zadržimo taj jedan deo koji je nas krasio, mislim da nećemo biti na dobrom putu. Sa svim našim igračima je uvek bilo veliko zadovoljstvo raditi. Ne bih sada da izdvajam imena, ali više bih želeo da apelujem i na naše mlade igrače da moraju da zadrže taj jedan deo pedigrea zvati se srpski igrač“.
Zanimljivu ekipu imate, dosta se priča o igračima, neki su malo ispod radara došli pa eksplodirali poput Malakaja Flina, tu su i Balša Koprivica i Mateuš Ponitka…?
„Flin je jedan igrač koga sam ja dugo pratio, koji je bio na mojoj listi želja pre nego što sam znao gde ću raditi. Stvarno dobar karakter, veliki kvalitet i iako je još u nekom periodu prilagođavanja, sigurno da pomaže timu da pobeđuje. Balša, kao što ste rekli, bio je dugo u sistemu kod fantastičnog trenera Željka Obradovića, sigurno se nakupio znanja i iskustva, potrebno mu je bilo da dobije priliku, ide sve po planu, znao da će mu biti potrebno vreme i on stvarno pokazuje da je njegova forma u uzlaznoj putanji i imam veliko poverenje. I svi ostali igrači zaslužuju da budu ovde, znaju šta im je posao i šta treba da urade da bi pomogli timu“.
Išli ste leti u Ameriku, kako sve to izgleda iz vašeg trenerskog ugla i šta je ono možda što ste najviše želeli da primenite u radu?
„Prvo moramo da razumemo koliki je to nivo talenta. To su ljudi koji imaju izbor od svih košarkaša na svetu. Taj nivo talenta njima dozvoljava igru i, da tako kažem, ponašanje na određeni način. Što se tiče mog odlaska tamo, dragoceno iskustvo. Mislim da svako ko ima priliku, generalno u životu treba da putuje, da vidi da postoji nešto drugačije, da se upozna i naravno od toga da pravi izbor šta je prilagodljivo za njega, za njegovu sredinu, a šta da vidi kako ne treba. Tamo sam stvarno video dosta toga. Evo, kao što imate priliku da vidite od ove infrastrukture koje smo mi ovde napravili, to je tamo svakodnevica. I generalno jedan pristup igri koji je nama stran, ali kada uradite malo dublju analizu tog broja utakmica, broja putovanja, tog psihofizičkog stanja u kome ti ljudi dolaze tamo u nekom januaru mesecu, odnosno pre te Ol-star pauze, shvatite da jednostavno neke stvari moraju da budu takve. Kada se vratimo na ove rasporede o kojima ste pričali, ona najeminentnija takmičenja u Evropi – mislim da se sada nalazimo u nekom raskoraku između naše kulture, odnosno evropskog, da tako kažem, navijača i čoveka koji prati košarku, i samog rasporeda. Ili treba raspored prilagoditi našoj kulturu, a ona znači da je svaka utakmica život ili smrt. Ili ono što je teže, treba promeniti gledanje na košarku i kulturu da bi se prilagodilo rasporedu. Mislim da na ovaj način jednostavno kvalitet igre pada, što je jako loše. Ono što je još gore jeste da postoji veliki broj povreda i to je sve povezano jedno s drugim. Ali da se vratim na ovu temu o Americi, stvarno dosta dragocenih iskustava, stvari, gledanja na košarku. Neke stvari je moguće primeniti ovde, ali ono što je još bitnije jeste da kada vam neko dolazi od igrača iz Amerike, vi sada, odnosno ja, mogu da prepoznam određena ponašanja. Ne gledam na to kao nešto negativno, nego da shvatim šta je okruženje iz kojeg on dolazi, šta su navike koje donosi i da se u skladu sa tim ponašam“.
Rekli ste da gledate drugačije na neke stvari, da pratite i fudbal, pa čak i da neke principe iz fudbala primenjujete u svom radu?
„Mislim da su stvari slične, pre svega u odnosima i u tome kako tim funkcioniše, a onda moram da kažem i da sami ti sportisti iz različitih sportova sada posredstvom društvenih mreža i svega sve više liče jedni na druge. Nešto što se u fudbalu dešavalo pre 20 godina mislim da se sada dešava kod nas, kada su stvari van terena u pitanju. A kada je sam teren u pitanju, postoje principi koji su prilično primenjivi – stvaranje prednosti, brojčane prednosti, kvalitativne prednosti na određenom delu terena. Isto tako ta neka zaštita poseda, odnosno činjenica da vaša odbrana počinje sa vašim napadom. To su sve stvari koje su iste i u košarci. Moram priznati da sam ranije više gledao fudbal. Sada, da li zbog nedostatka vremena ili zbog onog prokletstva da je uvek ono što je bilo pre bilo bolje, kako kažu (smeh)… Ali da, sigurno da ima stvari koje su primenjive“.
Je l’ nekog trenera posebno volite da gledate, možda Murinjo ili Gvardiola…?
„Voleo sam sve njih da gledam, zato što je, čini mi se, možda grešim, ali ranije je to bio neki sudar stilova, svi su imali neki svoj pečat i bilo je zadovoljstvo gledate te taktičke neke zamisli. Rekao bih da su se sada prvo igrači doveli na svim pozicijama do jednog nivoa tehničke i fizičke obučenosti da je današnji fudbal prilično uniformisan. Svi liče jedni na druge i sigurno je s aspekta kvaliteta verovatno bolji, ali mislim da manje ima ovih nekih trenerskih sudara“.
Koliko u košarci ipak ima tih trenerskih minijatura?
„Dobro, takav je sport. Jednostavno, manji je teren, manje je igrača. Sigurno da je lakše neku ideju trenera sprovesti, priroda sporta je takva. Ono što je meni zanimljivo recimo kada je Evrokup u pitanju, jeste da se stvarno vide različiti stilovi igre. Ne samo što timovi dolaze iz različitih zemalja, to je normalno u svim evropskim takmičenjima, nego donose i neki svoj identitet i stvarno je zanimljivo – različiti stilovi igre, profili igrača i trenerske zamisli. Ko možda nije obraćao pažnju, može malo više“.
Pričamo o stilovima i trenerskom pečatu, u turskoj košarci se priča srpskim jezikom, prednjačite vi i Dušan Alimpijević u Bešiktašu?
„Meni je stvarno veliko zadovoljstvo, mislim da su svi internacionalni treneri u Turskoj sa naših prostora… Bio je i Igor Kokoškov doskora u Efesu. Dušan Alimpijević stvarno radi fantastičan posao godinama u Bešiktašu, jako je cenjen. I mi za sada imamo jako dobre rezultate i stvarno mi je drago zbog svih njih. Uvek pričam da ta neka srpska trenerska škola mora da se čuva i da postoji, to nije samo odgovornost našeg Udruženja trenera koje radi fantastičan posao, nego mislim da i mi srpski treneri treba da što afirmativnije govorimo o toj školi, jedni o drugima i o rezultatima koje kolege prave. Svakog vikenda ih pratim širom Evrope i stvarno mi je drago kada bilo ko od mojih kolega beleži dobre rezultate. Radujem se i da pratim, i da čestitam, jer ipak mislim da svi mi profitiramo od, pre svega, uspeha reprezentacije. Isto tako moramo da čuvamo ovaj naš poziv“.
U turskoj košarci smo imali Dušana Ivkovića, Željka Obradovića, nekada oni, sada vi, koliko ste povezani međusobno da neko dođe kod vas i radi i uči?
„Naravno, to je nešto najnormalnije i stvarno dragoceno, ja za tri godine u Megi ne znam koliko je ljudi prošlo kroz onaj čuveni balkon u hali. Naravno, kada postoji neki normalan odnos, najava, poštovanje i tako dalje, mislim da je to bitno, mnogo može da se uči na iskustvu drugih, nekad vidiš šta treba, šta ne treba, i svi smo mi negde nešto videli, čuli ili pročitali. To je tako u životu, ne samo u ovom sportu. Isto tako, mi smo svi učili od naših najvećih. Čak i onda kada nismo gledali treninge i kada nismo bili na tim timskim sastancima, i tu neku nit treba da zadržimo“.
Kada pričamo o srpskom tragu u turskoj košarci, Nemanja Bjelica je direktor košarkaških operacija u klubu?
„Fantastičan je naš odnos, dragoceno je imati čoveka koji je deo uprave, koji je toliko toga prošao u karijeri. Imati ljude iz košarke u klubu je prioritet i to je fantastična stvar. A, onda čovek koji je bio MVP Evrolige, koji je NBA šampion, koji je sa reprezentacijom napravio toliko uspeha i koji je bio treniran od najvećih trenera u istoriji ovog sporta, i bio saigrač sa najvećim igračima u istoriji ovog sporta – to je stvarno dragoceno iskustvo. Pored te saradnje koje imamo, kada su u pitanju ti svakodnevni poslovi, a onda i to njegovo gledanje iz igračkog ugla, mislim da meni mnogo znači kao treneru da neke stvari vidim i iz tog ugla“.
Vaše želje za 2026. godinu?
„Pre svega, naravno, da poželim zdravlje vama, vašim čitaocima i gledaocima. Naravno, zdravlje je na prvom mestu želja kada je moja porodica u pitanju. Isto tako kada je tim u pitanju, želim da nastavimo da rastemo, da beležimo dobre rezultate, da sačuvamo zdravlje i da se takmičimo do samog kraja. Kada je 2026. godina u pitanju, želeo bih naravno da srpska košarka bude na pravom putu. Kao neko ko radi u inostranstvu, svu podršku imaju ljudi koji se bave našim reprezentacijama, našim ligama i takmičenjima, i zaista bi i našoj košarci da poželim sve najbolje“, zaključio je priču Marko Barać.