Alimpijević za Nova.rs o finalu Evrokupa i neopisivim emocijama u Bešiktašu: Džabe trener skače i trči ako igrači neće, i ja sam se promenio

Dušan Alimpijević je sa svojim saradnicima i izabranicima odveo Bešiktaš u istorijsko, prvo finale Evrokupa, pošto su u polufinalnom dvomeču savladali Bahčešehir (91:72 kod kuće i 82:72 u gostima), i u borbi za trofej čekaju pobednika majstorice Burg - Turk Telekom (1-1 u seriji). Biće to prvo evropsko finale za crno-bele iz Istanbula još od 2012. godine (osvojili FIBA Evropa Kup sa Erginom Atamanom) i prilika za srpskog stručnjaka da osvoji prvi trofej u karijeri. A na tom putu je prošao sve, ali baš sve...

Od dolaska u Istanbul je za tri godine pravio čudo za čudom. Vratio je ovaj klub na mapu, vratila se i publika u halu, interesovanje je neverovatno, iz sezone u sezonu igraju se finala uz atmosferu o kojoj se priča, pa svedočimo i tome da 20 miliona navijača skandira "Dušan, Dušan" na svakoj utakmici.

"Ide za sada po planu, u ime Boga, ali je ostao najvažniji korak. Bešiktaš je klub koji ima toliko tradiciju i istoriju, a prvi put je u finalu Evrokupa i to im je zaista značajno, svi su uzbuđeni. Ponoviću da nam cilj nije bio da uđemo u finale, nego smo od početka radili na tome da pokušamo da osvojimo. To je legitimno htelo još klubova među kojima stvarno nema velike razlike, Hapoel Jerusalim, Bahčešehir, Turk Telekom, Budućnost, mi, tu se tražio i neki favorit iz senke, jer Evrokup uvek donese neko iznenađenje i iskoči barem još neko uz favorite. I prilično je zanimljiva sezona, zadovoljni smo do sada, ali nije kraj, ostao je još poslednji, najvažniji korak", počinje Alimpijević priču za Nova.rs.

Ovo je i prvo evropsko finale za Bešiktaš od 2012. kada su osvojili FIBA Evropa Kup, veliki post za tako veliki klub.

"Neverovatna neka emocija vlada među ljudima oko nas, ne mogu da opišem šta je to na ulicama i u klubu, to su sve sportski fanatici. Pričao sam, fudbal je prioritet godinama unazad, iznad svega, a košarka se u ove tri godine vratila na velika vrata. Došli smo u klub koji je opstao u ligi na poslednjoj utakmici, usledila su onda tri polufinala, pa sledeće sezone dva finala, sad igramo drugo finale ove sezone, tako da vlada neko pozitivno ludilo. I vrlo je značajno što smo drugi klub u Turskoj drugu godinu zaredom, a imaš jedan Fenerbahče i Efes čija ulaganja u novoj eri prevazilaze sve granice koje možemo da zamislimo, onda je svaki uspeh Bešiktaša dodatno veći, što ljudi ovde izuzetno cene".

Treneri će ranije uvek reći kako odbrana donosi pobede i trofeje, Bahčešehir je sveden na 72 poena, ali se košarka mnogo promenila.

"Košarka se toliko pomerila u pravcu brzine i napada, igra se na mnogo veći broj poseda, ni kad se primi 80 poena to nije više loša odbrana. Dominiraju fizičke predispozicije, ranije se završavaju napadi, više se trči i zato je veći broj poseda, utakmice sa po 50-60 poena više ne postoje. Naravno, treba staviti fizikalnost u službu dobre odbrane i onda imaš veću šansu da pobediš. Kad pričamo o Evrokup ekipama, Hapoel je najviše investirao uz Bahčešehir koji je ušao sa željom da osvoje, legitimno, napravili su vrlo talentovan tim, ako zaustaviš Flina, to ne znači da neko drugi neće dati 20 poena, ako zaustaviš Homslija, da neće Hejl da iskoči, ili Kavana, ili Vilijams, zato traže mnogo energije da se zaustave i ne smeš da im dozvoliš da se osećaju komforno. Marko Barać radi odličan posao ove godine, ovo im je drugo polufinale, ponovi su uspeh Dejana Radonjića od prošle sezone u Evrokupu, a možda ljudi nisu dovoljno upoznati koliko investiraju, to je vrhunska organizacija, mnogo ljudi je uključeno u celu priču i daju posebnu notu košarci u Turskoj. I to što su tri turske ekipe u polufinalu Evrokupa govori koliko je jaka turska liga, prema mom mišljenju ubedljivo najbolja u Evropi, Fener je šampion Evrolige, prvi-drugi je cele sezone, Efes je uložio više nego ranije i vidimo gde su, liga je izuzetno teška za igranje, niko nije siguran ni na jednom susretu".

Zato Bešiktaš ima uvek vetar u leđa i vernu publiku koja svuda prati Dušana Alimpijevića i izabranike. Tako je bilo i u dvorani "Sinan Erdem" na gostovanju Bahčešehiru, gde se orilo sada već čuveno "Dušan, Dušan", skandiranje koje odzvanja Istanbulom. Zato je i sam srpski trener emotivno slavio proslavio sa navijačima prolaz u finale.

"Bešiktaš ima 20 miliona navijača, i stvarno, gde god da igramo, u koji grad da odemo, tu su uvek i svuda. Ako nisu organizovano na gostovanju, onda sačekaju kraj pa da zajedno proslavimo pobedu. Pokušavaju domaćini da iskontrolišu distribuciju ulaznica, ali to ne može da se sakrije kada imate 20 miliona navijača i kada su u pitanju Bešikštaš i drugi veliki klubovi, to ne mogu da kontrolišu".

I uvek će istaći koliko znači taj vetar u leđa sa tribina, jer atmosfera koju prave navijači Bešiktaša u kombinaciji sa strašću srpskog trenera je vatrena i fenomenalna za igranje ako ste u crno-belom dresu.

"Borili smo se kroz ceo Evrokup da imamo prednost domaćeg terena i došli smo do toga. To nam je ogroman plus i ne može da bude opterećenje kada se igra na dve pobede, jer ova emocija koja nas nosi sa tribina je nešto sasvim novo čak i za nas koji smo tu već neko vreme. Ipak, poajačale su se emocije i sad doživljavamo neki vrhunac podrške koju imamo, i stvarno te taj huk sa tribina ponese kad treba, kad ti malo nestane energije".

Otkrio nam je Alimpijević i koliko se on promenio u četiri godine, koliko je prošlo otkako je vodio Bursu u finalu Evrokupa.

"Ogromna je razlika, i u meni, i u onome što sam radio, nadam se da je normalno da se čovek menja svake godine i da ide nabolje. Drugačiji su potpuno timovi, Bursa je bila autsajder sa budžetom od svega 1,2 miliona i stigli smo do finala, gde smo igrali sa Virtusom koji je objavio budžet veći od 20 miliona. Ceo taj put je bio drugačiji i uživali smo, sad je sve drugačije. Ipak smo favoriti u većini utakmica, rivali su motivisaniji protiv nas što donosi i dodatno opterećenje. Različite su priče skroz, sa Bursom niko nije imao ideju da ćemo doći do finala, a u Bešiktašu smo išli ka tome da igramo za trofej".

I dalje ne zna ko će im biti rival u finalnoj seriji, koja se igra 22. i 28. aprila, ako bude potrebe odlučujući meč je 1. maja, a Burg i Turk Telekom će u majstorici 8. aprila odlučiti drugog finalistu.

"Najveći trenerski poduhvat biće da ostanemo u dobroj formi, i napadački i defanzivno, jer će proći 20 dana između polufinala i finala. Turska liga će nam držati tu neku tenziju, jer ne postoji lagan protivnik i ulazi se u foto finiš za opstanak ili za plej-of, bukvalno nijedna utakmica nije laka, već se za vikend desilo iznenađenje u borbi za opstanak. To što stvarno nema lakih mečeva će nam pomoći da se ostane u formi".

Još dve pobede dele Bešiktaš od osvajanja Evrokupa i Alimpijevića od prvog trofeja, ali i od prolaska u Evroligu.

"Ne dozvoljavam da pričamo o tome, nema toga šta ćemo ako bude to i to, idemo jednu po jednu utakmicu. Četvrtfinale sa Trentom je bilo teško i traumatično, svi dueli su bili na jednu-dve lopte, favoriti su pod pritiskom i ne želim da se stvori slika da je Bešiktaš viđen u Evroligi. Ne, treba da odigramo dobro prvu sledeću utakmicu, a to je Karšijaka u ponedeljak u prvenstvu, pa sledeću. Tako moramo da razmišljamo i kad dođe finale, o prvom meču, ne o drugom ili celoj seriji, a vrlo brzo ćemo znati šta smo i gde smo".

Jasno je koliko navijači Bešiktaša žive za ovakve trenutke, zato nema sumnje da će se oriti "Dušan, Dušan" glasnije i emotivnije nego ikad sa tribina.

"Nije važno, stvarno... Važno je što su se navijači saživeli sa ovom ekipom, mnogo je teško da se dođe do ovoga i da podržavaju ekipu i kad je loše. Džabe trener ako igrači igraju mekano ili bez energije, džabe da skačeš i trčiš pored pored klupe, ako oni neće. Ovo je baš dobra grupa ljudi, dosta dobro reaguju na sve te situacije o kojima pričamo i to navijači prepoznaju. Imali smo i neke loše utakmice u Evrokupu koje smo na borbu i ekstra napor dobili, i to se desilo nekoliko puta, navijači su to prepoznali, ne bi zamerili i da se izgubilo, ali smo izbegli te neke poraze i došli do toga da zajedno da uživamo", završio je Alimpijević.

Posle treninga u subotu je ostalo tek toliko vremena za fudbal sa sinovima, a onda povratak u dvoranu da se meč po meč kuje šampionska taktika.