Dok KSS pravi novu ligu bez pokrića, mlađe kategorije doživele neuspeh

Od tri reprezentativne selekcije, samo je jedna stigla do polufinala i borbe za medalje, ali je na kraju ostala kratka.

I to sve u trenucima dok su snage saveza usmerene na projekte koji samo na papiru donose benefite srpskoj košarci. Savez koji se bavi formiranjem nove košarkaške lige u Srbiji, bez podrške velike većine klubova, među kojima su svi ključni činioci i stubovi srpske košarke poput Partizana i Crvene zvezde, kao i Mege koja je postala razvojni centar za najveće talente, suočava se sa velikim neuspehom onoga što je direktno pod njegovom ingerencijom.

Dok su sve uspešne lige u Evropi organizovane pod rukovodstvom klubova, a ne saveza, nacionalne selekcije direktno spadaju pod delatnost krovne kuće košarke. Početkom godine je aktuelno rukovodstvo imenovalo nove selektore Marka Marinovića i Sašu Nikitovića, dok je Vuleta Avdalovića ostavilo da pokuša da ponovi uspeh sa selekcijom koju je vodio na godinu dana mlađem nivou.

Kako su aktuelni članovi rukovodstva svojevremeno iz drugih pozicija kritikovali prethodno rukovodstvo za neuspeh mlađih kategorija 2021. godine, kao i za fijasko seniorskog tima na Evropskom prvenstvu 2022. godine, red je da i sami preuzmu odgovornost za neuspeh ovog leta.

Ali, krenimo redom.

Prvo je na scenu stupila selekcija do 19 godina, koja je pre samo godinu dana postala vicešampion Evrope u konkurenciji do 18 godina. Predvođena selektorom Vuletom Avdalovićem, ovoga puta je na planetarnoj smotri ekipa, stala već u osmini finala, nakon što je u grupi doživela dva šokantna poraza i kao poslednjeplasirana morala da ide na Nemačku, zvaničnog šampiona Evrope. Nemci su to rešili rutinski, stigli do srebra pored neprikosnovenih Amerikanaca, a u našem timu ostao je žal zbog lošeg pristupa i poraza od daleko lošijih timova koji u svojim redovima nisu imali prospekte poput Andreja Kostića i Save Drezgića, kojima se prognoziraju ozbiljne karijere,

Avdalović je tako, nakon jednog uspeha, doživeo fijasko kao selektor, iako je imao kontinuitet rada sa jednom generacijom, što nije tako čest luksuz u mlađim reprezentativnim kategorijama.

Nešto kasnije, u Grčkoj je selekcija Srbije do 20 godina, predvođena Markom Marinovićem, koji je pomoćnik u stručnom štabu Adelejda, preuzeo kormilo generacije do 20 godina i uspeo da je odvede do polufinala i borbe za medalju. Treba istaći da je bio bez najboljih igrača o čemu je pričano i na pokušaju promocije nove lige kada je od strane saveza istaknuto da pet najboljih igrača ove selekcije ne igra zbog menadžera, a teško je oteti se utisku da su tome kumovali upravo loši odnosi čelnih ljudi saveza i ključnih klubova i zastupnika igrača.

Posebna priča je nastup selekcija Srbije do 18 godina, gde smo uvek tradicionalno bili dobri. Domaći teren u Beogradskoj areni i generacija talenata od kojih se nekima prognoziraju i ozbiljne NBA karijere bile su veliki adut. Rezultat je debakl u četvrtfinalu, poraz od skoro 30 razlike, i gotovo kroz čitav turnir utisak o bezidejnosti i nedostatku strategije. Selektor ekipe Saša Nikitović je odlučio da se odrekne klinaca poput Mijailovića i Danilovića, koji su nedavno u seniorskoj konkurenciji dali doprinos osvajanju titule Partizana, skrajnut je Đorđe Šekularac, još jedan član te selekcije, dok se otvaraju i brojna pitanja za izostanke i uloge brojnih igrača na ovom turniru.

I dok su u pitanju Avdalović i Marinović, koji su na početku trenerskih karijera, Nikitović je već dugo u trenerskim vodama bez ozbiljnijih rezultata, a poslednjih šest godina radio je u Dinamiku i FMP-u, ekipama bez rezultatskih imperativa, ali i bez preteranog uspeha u razigravanju i stvaranju mladih igrača, iako je ekipa iz Železnika davno po tome bila poznata.

Teško je pronaći logiku u takvom izboru, osim opravdane sumnje da u pitanju nisu košarkaški kvaliteti. Ali, sada je na savezu da sedne i preispita debakl mlađih kategorija koje vrve talentom i iz kojih ćemo svakako dobiti dovoljno kvalitetnih igrača za budućnost. Umesto guranja projekata koji zvuče kao jeftini pamfleti za spas košarke, treba se pozabaviti čišćenjem sopstvenog dvorišta. Potom, ideje koje nisu apriori loše treba razmatrati i dogovarati u saradnji s ključnim faktorima za uspeh srpske košarke – a to su klubovi. Umesto ličnih ratova i otvaranja frontova, treba otvoriti prostor za zdravu saradnju i krenuti u rešavanje problema.