Boriša Simanić i razlaz sa Zvezdom, gde je pošlo po zlu

Podeli:
Boriša Simanić i Milan Tomić Foto: Pedja Milosavljevic / STARSPORT

Boriša Simanić je u Crvenoj zvezdi i njenoj javnosti prešao put od momka od kog se očekivalo da nosi ekipu, do otpisanog igrača koji je tiho izašao na stražnja vrata "Pionira".

Informacija da nešto nije štimalo na relaciji Simanića i kluba potvrđena je kada je objavljeno da on napušta Mali Kalemegdan, a Grci javljaju u subotu da mu je Mega sledeća destinacija.

PROČITAJTE JOŠ:

Tamo će, po svemu sudeći, momak rođen 1998. godine u Ljuboviji nastaviti karijeru i probati da uradi ono što nije uspeo u Zvezdi.

Svojim fizičim predispozicijama, reklo bi se – morao je! Može samo da se spekuliše šta je konačno prelomilo da Boriša ode i gde je pošlo po zlu za igrača koji je upisao samo šest zvaničnih nastupa u ABA ligi ove sezone.

Posle sedam godina u Zvezdi i upoznavanja sa njenim sistemom i kadrom, malo je. Naročito jer mnogi još pamte 22-godišnjaka po onim izdanjima sa turnira za mlađe u Evroligi kada su crveno-beli trijumfovali.

Boriša je bio najbolji igrač u tom timu tokom kvalifikacija 2016, jer je ubacivao nešto preko 22 poena u proseku, ali i kasnije. Sve do prelaska u seniorski pogon.

Upravo je Evroliga pre dve godine predstavila Simanića kao jednog od deset igrača koji najviše obećavaju kao zvezde u usponu. Na istoj listi se uz njega našao i Aleksej Pokuševski.

Pokuševski je zadužio boje atinskih crveno-belih, Olimpijakosa, i evo ga sada u NBA ligi, dobro mu ide, a Simanić sa atletskom građom i ramenima kojima treba da razgrće rivale u reketu dok im kupi svaku loptu pred nosem, ispao je iz rostera Zvezde.

Ok, možda nije bilo očekivano da Boriša bude kapiten već sada, dok je tu Branko Lazić, ali da ima više od 3,3 poena u proseku i samo 63 minuta za sezonu u kojoj je Zvezda bila unakažena povredama i koronavirusom – to je podatak za nevericu.

Verovatno tu ima i njegove krivice, možda delom i zato što nije malo više, ono što Amerikanci zovu „vocal“, odnosno glasan ili autoritativan na terenu.

Naročito kad znamo koliko ima kapaciteta i u šutu sa distance za dečka visokog 208 centimetara. Krilni centar od 95 kilograma koga bi Amerikanci oberučke dočekali da mu nabace koji kilogram mišića i onda da gledaju magiju.

Umesto toga, Boriša izađe 2020. na NBA draft i ne bude izabran. Svemu je prethodilo nekoliko nekonstantnih sezona, ali i čudne amplitude minutaže, pa čas dobije šansu, čas ne dobije, danas ubaci 15 poena, sutra ništa.

Kod Amerikanaca to funkcioniše drugačije. Ako procene nekog da je generacijski talenat, oni ga puste da se ispucava, da greši i kali se dok ne „podivlja“ na terenu.

Zvezda je tu neku inicijativu pokazala ponajviše kada je Boriša trebalo da potpiše za klub sa Malog Kalemegdana jer su se ljudi iz kluba jurili po benzinskim pumpama sa Simanićevim predstavnicima da ga zaustave da ne ode u Španiju.

Foto: Peđa Milosavljević/Starsport

Da je otišao u Barselonu, možda bi već sada bio praktično formiran igrač, to je nemoguće proceniti i reći. Međutim, kada se gleda i druga strana, Simanić je radio sa više trenera.

Kod Milana Tomića i delom kod Dušana Alimpijevića sa po sedam poena u proseku prikazivao deo svog potencijala. Kod ostalih se, iz njima znanih razloga to nije dešavalo.

A podsetićemo da je reč o Dejanu Radonjiću, Saši Obradoviću, Draganu Šakoti. Šakotu možda ne treba ubacivati u ovu računicu jer je proveo u Zvezdi manje od sezone, Obradović je više fokusa bacao na strance za jedva pola godine u klubu, pa ostaje Radonjić.

Foto: Srdjan Stevanovic/Starsport

Da li zato što se Simanić ne uklapa u njegove zamisli, ili je problem u disciplini, to Radonjić najbolje zna. Poznato je da on poseban akcenat stavlja na odbranu, gde Simanić može da se izbrusi, kako za blokade, tako i za igru jedan na jedan zahvaljujući širokom i raskošnom rasponu ruku.

Sve to mora da pođe iz glave, a deluje kao da je Boriša sporadično odsutan ili „flegma“. Tako bar izgledaju pojedine njegove reakcije i u situacijama kada se utakmice lome.

Ovo ne mora da bude nužno loše, jer igrači koji hladnokrvno doživljavaju većinu situacija, verovatno najbolje rešavaju tesne utakmice i situacije.

Jedino ako Simanić od odgovornosti beži kada je gusto. Ako je to kod Boriše problem, onda je jasno da prvo mora da „namesti glavu“.

Ukoliko u tome uspe, a pritom dobije minutažu koju zaslužuje talenat tog kalibra, onda nije kasno da napravi veliki preokret i iskoči iz okova košarkaške osrednjosti.

Tako bi ona partija protiv Igokee, kada je ubacio 28 poena bila nešto što bi navijači, ma kog kluba za koji bude igrao, mogli da očekuju na redovnijoj bazi.

Ili ono kad je ubacio Himkiju 18 poena u Evroligi i šutirao trojke četiri od sedam. Sve to je isti igrač kog imamo pred sobom i danas. Samo moraju da mu se sklope kockice, što bi se reklo.

Podsetimo, za tako nešto je daleko od kasnog i tu je kao svetao primer Vasa Micić. Važio je za ogromnog talenta i rano je proglašen takvim. Tek što je bio punoletan, već se uveliko pričalo o njemu i sputavali su ga, malo pritisak, malo više povrede.

Zato kada je došao u Zvezdu nije pokazao šta ume, ali se razgoropadio i u Efesu kida već tri, četiri sezone. Ne vide se razlozi zašto se nešto slično ne bi desilo i sa Simanićem koji još ima šansu da opravda ono zašto ga je svojevremeno sedam puta zvao Džon Kalipari sa Kentakija da dođe i pokaže šta sve ume i može.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar