27
Pisali su na internetu da iskače i iz frižidera, pa je Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, odlučio da to uradi u kampanji. Skandiranju mu negativnu odu radosti od dve reči na gotovo svakom meču Partizana, ali čak i kada na osam sati nije prva vest u zemlji njemu nešto ne da mira. Kao pravi "selebriti" pojavi se u programu uživo i krene u javno prepucavanje. Drugačije, čini se, ni ne želi više da komunicira.
U parlamentarnim republikama je uloga predsednika države uglavnom ceremonijalna. Ipak, teško da je to u Srbiji slučaj jer je uloga predsednika toliko razgranata, kompleksna i neobična da odudara od tog obrasca.
Uostalom vešto „vaspitani“ (iz škole mladih lidera SNS) političari se više ne zahvaljuju predsedniku, već glavom i bradom Aleksandru Vučiću. Gotovo svaki dnevnik počinje predsednikom, pa su čak počeli da se opraštaju od velikana porukom koju je poslao predsednik. Podsetimo, njegova uloga je trebalo da bude ceremonijalna.
PROČITAJTE JOŠ
Ipak, iako snovi o apsolutizmu nisu više dozvoljeni (da budu javno izrečeni), daleko od toga da su mrtvi. Pa, ovog puta možemo da govorimo i o monopolu na sve ideje, slobode i ono što neko drugi sme ili ne sme da kaže. Monopol misli je nešto zbog čega bi i Džordž Orvel rekao: Op, op, polako.
I ta distopija u kojoj živimo nam omogućava ekskluzivno pravo da gledamo obraćanje predsednika na sedam, osam ili više televizija istovremeno. Omogućava nam da nam drži lekcije o svemu (pa i gađanju iz tenka), a kada jednom naviknete sebe da se vi vrhovni znalac svega, onda je teško odupreti se tome da dok se školujete za trenera ne držite lekcije najvećem evropskom treneru ikada. Željko Obradović je imao izuzetno burnu konferenciju za medije, pa je pričao o tome da je ideja da je on „državni projekat – najveća laž ikada izrečena„.
I tu je onda na scenu stupila država. Tj predsednik. Uostalom, država to sam ja. Ma, znate i sami. Ako ste izdržali do ovih redova jasno vam je o čemu je reč.
Postavlja se pitanje šta je to u predsedniku da mu ne da mira da se priča o nečemu drugom osim o njemu. Kako to da je otišao u Minhen, vratio se i dalje nije glavna vest. Verovatno je odlučio da pozove savetnike i analitičare, video šta se u Srbiji čita, gugla i traži i odlučio to je to: Ovo je penal.
Sličan onom penalu koji je izvodio… Snimak dostupan na internetu. Nadamo se zauvek.
Kako to da predsednik dozvoli sebi da ne bude makar u jednom trenutku vest broj 1? E pa, predsedniče, još jednom ste uspeli. Još jednom se priča o vama.
Zbog čega smo dobili neku mešavinu ozbiljnog državnika i čoveka koji kao da je izašao iz jednih od onih televizijskih, ružičastih zatvora sa osobama koje su sve samo ne uzor.
Da li mislite zapravo da je uvek neophodno da predsednik isteruje pravdu? Da crta po tabli, da maše papirima i da vidi kritiku kao „odvratan napad na državu„. Pa, da li je moguće da je Obradović želi da sruši Srbiju time što pokušava da sebe opravda (i sada ne ulazimo da li to čini uspešno ili ne)?
Sve je ovo moglo da bude drugačije, nije moralo da se ode u javno prepucavanje, ali je to politički „must do it“ momenat. Kako je to samo iskoristio predsednik da dobije salvu naslova (i ne samo naslova).
Da li smatrate, predsedniče, da mora svako obraćanje da se temelji na mržnji, na raspirivanju nekih sukoba i ko zna čega još? Da li svaki sportski uspeh mora da bude bezizlazno politizovan?
Zar nije moglo da se poruči „sjajan meč, voleo bih da češće gledamo ovako nešto“ i da se tu sve okonča. I da se na tome završi zbog čega mora da se pravi ovakva farsa?
I da li zaista smatra da će Obradović, koliko god bio priznat u košarci, odlučiti da uđe u raspravu sa njim?
I sada se postavlja pitanje da li su i ovo lovačke priče, priče o lažnom moralu ili šta već. Ko je u pravu? Evo izašle su čuvene eksel tabele, da li je nekome nešto jasnije? Da li se postiglo nešto drugo osim novih prepucavanja… Naravno da nije, podela je opet tu, a predsednik je dobio da se o njemu pišu naslovi i naslovi i naslovi. A do tog momenta su najpretraživaniji pojmovi u Srbiji u sferi sporta bili „Kup Radivoja Koraća“ i „Kup Radivoja Koraća 2024„.
I sada na profilu predsednika postoje komentari „Obradović Željko„, uspeo je i u tome.
Priča o poštenju koja se iznova pominje u Srbiji i na koju niko nije imun. Kada ćemo prestati da se krivimo međusobno?
Ne bi trebalo zaboraviti jedan čuveni monolog o poštenju iz filma „Lepa selo lepo gore“.
BONUS VIDEO Izlazak igrača Zvezde i Partizana na teren
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
