Jeste li nekad videli treznog Engleza na fudbalskom turniru? Nisam ni ja.
Direktno izveštavanje iz Katara donosi vam m&m’s.
Ne zato što nisam hteo, već zato što jednostavno neka viša sila i „sreća junačka“ to nisu u ponedeljak dozvolili.
PROČITAJTE JOŠ:
Čim sam otvorio oči i plaknuo pluća svežim pustinjskim peskom iz vazduha i stalno uključenih klima uređaja, znao sam da ću na Kalifa stadion, pre nego što probam da upadnem na trening Brazilaca.
Zna se kakav glas bije Engleze, da prave s… da prave svašta kad odu van granica svoje zemlje.
U zemlji kakva je Katar to nije moguće tako lako. Možeš ti da prošvercuješ koji litar žestine preko granice, ali ako te uhvate ekspresno mogu da te prošvercuju u istražni.
Zato je bilo zanimljivo videti kako se sapatnici većine navijača koji su došli u Dohu snalaze u njoj dok im je krv oslobođena viška promila.
Malo pešačenja, pa zlatna metro linija i za nekih pola sata sam bio ispred stadiona gde će „tri lava“ rasturiti Irance sa 6:2.
Dok sam išao tamo, trljao sam ruke jer su društvene mreže vrvele od snimaka kolapsa ispred kapija, gomile Engleza koji stoje ispred jer ne rade aplikacije za očitavanje ulaznica.
A onda izađem iz metroa, plato ispred gotovo prazan, dok ispred jedne od kapija stoji grupa Iranaca i neki lik koji je bez majice, ofarban ceo u boje Engleske.
Vidi se „na keca“ da ima engleskog u sebi koliko i ja, što se potvrdi kad krene da priča o omiljenim igračima i ostalo.
Bio sam razočaran, ali nisam imao vremena da žalim što nisam video taj neprirodni fenomen treznog Engleza na fudbalskom turniru.
Šalim se, vi iz Londona, Mančestera ili Liverpula što prevodite ovo preko Gugl translejta (ako vas ima), ok ste vi.
Sat je pokazivao koji minut pre četiri popodne. Utakmica još nije počela, a već sam krenuo put trening centra „Al Arabi“ gde su Brazilci u pet imali trening, dok su naši momci imali konferenciju u pola šest, a trening od šest, tačno prekoputa.
Brazilci nisu hteli da me puste unutra kad su videli „Srbija“ na akreditaciji, iako je član tima Brazila uredno dan ranije ušao na konferenciju u kamp Srbije.
Tu su organizatori napravili jedan potpuni cirkus, pa ni srpske novinare u kamp srpskog tima nisu hteli da puste, jer su stigli deset minuta posle zatvaranja kapija.
A ja deset minuta posle zatvaranja snimio Brazilca kako ulazi kod nas. Smešno. U svakom slučaju, moralo se dalje.
Neko iz ekipe „Džentlmena“ je dotle već poslao nagoveštaj da se u gradu nalaze statue Pelea i Dijega Maradone, što je bilo pozivnica da se to mesto obavezno obiđe.
Dobio sam lokaciju preko mapa, seo u bus, pa na metro i sa Žikicom „zapičio“ ka centru.
A tamo… U jednoj od ulica nalik na Knez Mihailovu, pravo fudbalsko svetilište. Takvo, da je teško zamisliti bolje.
Ne shvatite to baš odmah, kad vidite nekog smešnog tipa koji je stavio masku jednoroga na glavu sa grivom u bojama duge.
Ne bude vam toliko zanimljivo ni kad na prilazu vidite maketu nekog drveta iz kog vire trofeji, niti kada snimite decu koja šutiraju na goliće.
Kad oči malo priviknete na šljašteću neonsku svetlost, iza njega spazite dva fudbalska boga u prirodnoj veličini.
Levo Dijego Maradona, desno Pele. Svako od njih u rukama nosi trofej za koji se u Kataru bore i izabranici Dragana Stojkovića Piksija.
Čuveni Argentinac levo drži onu noviju verziju pehara, vihorni Brazilac desno drži onu stariju.
Koliko je novca „ulupano“ u organizaciju prvenstva vidi se i iza njih. Mnogo fotografija iz bogate istorije argentinskog i brazilskog fudbala, tri zastakljene vitrine, u njima dva dresa, par kopački, lopta i jedan trofej.
Stojite u neverici dok čitate da je plavo-beli dres star 35 godina i da ga je Maradona nosio u meču sa Nemcima 1987, u reprizi finala iz 1986.
Ili da je Pele žuti dres sa desne strane nosio 1969. u meču sa Meksikom, da je kopačke obuvao Obdulio Varela, Urugvajac, tokom celog Svetskog prvenstva 1950. godine!
Na tom prvenstvu je Urugvaj nasred Marakane u Brazilu pobedio domaćina i postao svetski šampion.
I možda ono najbolje, lopta koja mami poglede u vitrini je iz finala Mundijala u Montevideu, onog koje je izmaklo Aleksandru Tirnaniću i Blagoju Marjanoviću.
U sredini, iznad nje stoji pehar iz Montevidea, koji su pre 92 godine podigli Urugvajci, a mogli smo mi. Žena koja radi tu, kaže da je pehar replika, ali da je ostalo autentično.
Tirke i Moša su te davne 1930. vodili Jugoslaviju do polufinala, što će ostati jedan od dva naša najbolja rezultata na svetskim prvenstvima.
Ispred Maradone, bez kog je fudbalski svet skoro dve godine, stoji red onih koji bi da se slikaju sa njegovom vernom imitacijom.
Pred Peleom je taj red manji, čisto da se vidi ko je više postao deo pop-kulture. Čuvar pored kaže „ne dirajte statue“, niko ne šljivi to ni dva posto… Maradona, čoveče!
Desno od ovog „doma ikona“, kako piše iza Brazilca i Argentinca, stoji i nekoliko pehara sa južnoameričkih takmičenja, pošto je čitava postavka posvećena njima.
Tu su i prozori koji otkrivaju slike slavne fudbalske istorije, bliže i dalje, ekrani na kojima možete da „klikćete“ i vidite idealni tim Južne Amerike i sve to je na ulici na dohvat ruke.
Baš kao što bi fudbal i trebalo da bude zauvek. Jer, možete li da zamislite bogataše koji u transu osmisle i pevaju jednom Maradoni: „O mama, mama, zaljubio sam se“. Ne mogu ni ja.
BONUS VIDEO: Probao sam da uđem na trening Brazila, oterali me kao špijuna
