Postoje one scene koje su vam smešne godinama kasnije, iako ste tada bili uplašeni kao nikad.
Jedna od takvih se desila u bugarskoj kafani. Možda zvuči tako, ali sigurno nije vic, mada je pomalo smešno.
Fudbal je uvek nešto više od igre, pa smo tokom godina videli da se mnoge ekonomske, političke, nacionalne i društvene stvari očitavaju na travnatom terenu.
I to nije ništa novo i to ste čuli i pročitali do sada toliko puta.
PROČITAJTE JOŠ
Leto 2002. godine i veliko finale između Brazila i Nemačke samo što nije počelo. Sa porodicom sam otišao na letovanje u Sozopol ili Nesebar, standardne destinacije za srpske turiste koji u tom trenutku nisu baš imali previše novca.
Nisam bio tada preterano lud za fudbalom, ali sam dobro znao i ko je Torsten Frings i ko je Ronaldo Nazario da Lima. Kao i svaki klinac verovatno sam sa više simpatije gledao čudesne „biciklice“ napadača Intera nego onu nemačku ozbiljnost koja se vidi i u pogledu Balaka.
Iako sam tada imao samo osam godina i ne pamtim baš sve detalje, jednu scenu sam dobro upamtio. Kukao sam verovatno ocu čitavog dana da gledamo fudbal jer očekivano u apartmanu smo imali samo krevete. Kukao i dočekao da kaže: Dobro, ajde da sednemo negde da gledamo fudbal.
I seli smo u kafanu koja je približno izgledala kao kladionica iz filma „Kad porastem biću kengur“. Nije bilo tako živopisnih likova, ali su svi isto tako netremice, gotovo hipnotisani gledali u televizor koji je prikazivao sliku iz japanske Jokohame.
Očekivano nismo mnogo tražili već samo prešli ulicu i ušli u kafanu. Niko nas nije ni primetio. Ma, nije ni skrenuo pogled. Sve do trenutka kada su svi netremice piljili u nas sa ko zna kakvim mislima.
Naručili smo neku salatu, sok i pivo, možda čak i čuveni mišmaš, bugarsko jelo.
Sve je bilo u redu sve do 67. minuta. Onda je Ronaldo sa onom čuvenom frizuricom, koju je izabrao da bi ga sin razlikovao od Roberta Karlosa, pokazao napadački njuh.
Čuveni Oliver Kan, koji je zabranio da se njegov lik koristi u video igricama, pravi verovatno prvu grešku na šampionatu, ispušta loptu, Ronaldo dotrčava i šalje je u mrežu.
PROČITAJTE JOŠ
Kako smo samo otac i ja skočili da slavimo. Samo sekundu kasnije nam je stala knedla u grlu.
Tada smo shvatili da čitava kafana pilji u nas. Seli smo skromno u poslednji red, pa je bilo i više nego očigledno kada su se svi ispred nas okrenuli da vide kakvi to izdajnici navijaju za Južnoamerikance.
Bugari su svi do reda podržavali Nemce i to kao da Hristo Stoičkov lično igra u finalu.
Do tog trenutka nismo „pročitali sobu“, ali je mom ocu bilo i te kako jasno da je vreme da se izgubimo kada mu je to pokazao konobar.
Samo je ostavio leve (koji su se tada još koristili u zemlji ruža), rekao mi da popijem taj sok u cugu i izašli smo.
Tek sam godinama kasnije shvatio da nisam video drugi gol Ronalda u finalu. Nisam video kako Rivaldo propušta loptu kroz noge, a Ronaldo postiže pogodak sa vrha kaznenog prostora.
Ovo je samo jedan od detalja koji pokazuju da je fudbal zaista više od igre. Uostalom, sigurno svako pamti gde je gledao meč Srbija – Nemačka 2010. godine, hvala Bogu što sam već rešio problem sa hemijom tada.
Svako pamti i meč Srbija i Crna Gora i Holandija kada su nam kolektivno porušeni snovi te 2006. godine, pa nas je Argentina posle samo ubila u pojam sa 6:0.
Pamte svi i gde su bili kada su Švajcarci previše srdačno grlili Aleksandra Mitrovića u Rusiji 2018. godine. Sećam se da sam prvi put radio kada je Aleksandar Kolarov spakovao bombu protiv Kostarike….
To su stvari koje se ne zaboravljaju nikada.
Baš tako ćemo pamtiti gde smo gledali meč Srbije i Brazila 24. novembra, ali i preostala dva susreta u grupi.
BONUS VIDEO Nema ništa eventualno: Piksi, pogledaj opet na sat, vreme je da se krivi kičma
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar