Tužni skupe, dotakli smo dno dna

Da tražimo krivca kojeg smo na kraju dana dobili podnošenjem ostavke selekora Srbije debelo zakasnele.

Možemo i da pričamo o čoveku kojem je Đorđe Petrović odbranio penal u Tirani, i koji je igrom sudbine postao heroj Albanije u Leskovcu.

Ali, nije ovo priča o Reju Manaju , čiji je projektil završio u mreži i razneo srpski reprezentativni fudbal na komade.

Ovo je priča o sramoti koja je prevazišla i sam fudbal i postala paradigma kompletnog društva.

Srbija je ovaj meč izgubila odavno, kada su urnisani svi sistemi vrednosti, kada se potpuno izgubio pojam obraza i časti i pojam odgovornosti.

Izgubila ga je kada je u svakoj pori društva zavladao kič, šund, nemoral i svaka vrsta prostitucije u kojoj je najmanje sporna ona koja obuhvata najstariji zanat na svetu.

Kad vlada najgore koristoljublje, prodaja duše za 30 srebrenjaka i dok traje bal raznih moralnih nakaza u svakoj sferi društva, onda je ovo poraz veći od fudbala.

U nekom paralelnom univerzumu, pričali bismo o taktici, lošim odlukama sada već bivšeg selektora Stojkovića, promašajima napadača i greškama odbrane, ali je to sve priča za neko normalno društvo.

Srbija to odavno nije. Leskovac je u subotu bio domaćin tužnog skupa, jedne svojevrsne komemoracije u loše režiranoj predstavi.

Fudbal je uvek bio ogledalo društva, a u Leskovcu smo videli odraz koji nismo želeli da vidimo.

Stadion „Dubočica“ i sve što se tamo desilo bila je samo posledica potpunog rasula. Režim u panici koji je pokušao da sakrije bunt naroda koji izbija iz svake pore, dobio je novi fijasko.

U želji da u strogo kontrolisanim uslovima, gde se karte dele samo partijskim poslušnicima sa unapred pripremljenih spiskova kako bi se sprečio svaki pokušaj pobune na meču koji je gledala čitava Srbija, dobio je samo čemer i jad.

Tako smo dobili patetične pokušaje grupe navijača koja neodoljivo podseća na falange koje su u Rigi i Beogradu i na silu kad je trebalo napadali protivnike režima, da povedu navijanje kako bi se stvorio lažni ambijent podrške.

Malo nacionalne patetike, malo vređanja rivala, a sve to bez efekta, da bi na kraju da li spontano ili po direktivi sav bes pao na selektora, bivšu legendu srpskog fudbala.

Navijači po spisku, neki i zato što su morali i što su sa jednog drugog skupa u gradu prebačeni na novi SNS besmisleni pir, selektor koji 20 minuta pred kraj seda na klupu i odustaje od meča, igrači koji bi radije bili na drugom kraju sveta i osećaj kao da smo došli na sahranu...

I bili smo na sahrani srpskog fudbala, kraju jedne velike karijere Dragana Stojkovića Piksija koji je sve što je radio kao igrač i selektor sa početka mandata, prosuo i bacio u vodu.

Ne zbog neuspeha kojih je uvek bilo i biće, već zbog jeftine demagogije, amaterizma, politikanstva i nesposobnosti da čak ni na kraju kada je rekao zbogom - ode dostojanstveno.

Trebao je nekada veliki Piksi da ode mnogo pre, što nije hteo ili možda nije smeo, ali kada je već dočekao da uništi sve do kraja i svoje ime sroza do dna, morao je makar trunku dostojanstva da pokaže, ali i tu priliku je bacio u blato usput vređajući novinare, jer mu se ne sviđa pitanje.

Tužan kraj, tužnog dana, tužnog leskovačkog skupa u režiji režima koji očajnički pokušava da spreči potonuće Titanika.