Trka za besmrtnost četvorice titana - jedan selektor će ući u društvo odabranih

Pa ipak, istorija ovog sporta ne pamti samo golgetere i kapitene, već i taktičke umove koji su sa klupe dirigovali istorijskim uspesima. Kako se Svetsko prvenstvoprimiče svom krešendu u Sjedinjenim Američkim Državama, pažnja javnosti polako se pomera sa superzvezda na terenu ka ljudima u odelima pored aut-linije.

Razlog je jednostavan: ko god od preostalih stratega na kraju podigne kultni pehar svetskog prvaka, neće samo doneti slavu svojoj naciji, već će ispisati ličnu istoriju i ući u redove najekskluzivnijeg fudbalskog plemstva.

Mundijal je oduvek bio ultimativni filter za besmrtnost. Osvojiti ga jednom je podvig karijere, ali povezati ga sa drugim elitnim trofejima, odbraniti ga ili uraditi to sa stranim pasošem – to je rezervisano za anomalije, za ljude koji menjaju DNK igre. Pogled na preostale kandidate na ovom prvenstvu otkriva fascinantne priče i statističke matrice koje deluju gotovo nestvarno.

Ekskluzivni klubovi: Euro, Mundijal i Liga šampiona

Uzmimo za primer španskog selektora Luisa de la Fuentea. Čovek koji je tiho i bez pompe transformisao "Crvenu furiju", načinivši je evropskim prvakom, sada ima priliku da uđe u klub u kojem sede samo dvojica ljudi u celokupnoj istoriji fudbala. Ukoliko Španija ode do samog kraja, De la Fuente će postati tek treći selektor koji je ujedinio titule evropskog i svetskog šampiona. Pre njega, to je pošlo za rukom samo njegovom sunarodniku Vicenteu del Boskeu (Mundijal 2010, Euro 2012) i legendarnom Nemcu Helmutu Šenu (Euro 1972, Mundijal 1974).

Sa druge strane, Tomas Tuhel na klupi Engleske juri sopstveni, potpuno drugačiji mit. Nemac bi trijumfom postao prvi strani selektor u istoriji fudbala koji je osvojio Svetsko prvenstvo – barijera koja stoji netaknuta od prvog Mundijala u Montevideu 1930. godine. Ali to nije sve. Tuhel bi se zlatnim slovima upisao kao tek treći čovek koji u svojoj biografiji ima i titulu klupskog prvaka Evrope (Ligu šampiona sa Čelsijem) i svetski reprezentativni tron. U tom elitnom društvu trenutno usamljeni sede samo Marčelo Lipi i pomenuti Del Boske.

Skaloni i Dešan: U poteri za Vitoriom Pocom

Ako se, pak, na tron popnu Argentina ili Francuska, ući ćemo u teritoriju istorijskog ponavljanja koje nismo videli skoro čitav vek. Lionel Skaloni i Didije Dešan imaju priliku da urade ono što je u modernoj eri delovalo nezamislivo – da postanu tek drugi selektori u istoriji sa dve titule prvaka sveta. Jedini čovek kojem je to uspelo bio je čuveni Italijan Vitorio Poco, koji je predvodio "Azure" do kruna 1934. i 1938. godine.

Od 1938. godine pa sve do danas, niko nije uspeo da odbrani selektorsku titulu na Mundijalu. Lionel Skaloni bi trijumfom u Americi postao tek drugi čovek u istoriji fudbala sa ovim dostignućem.

Sa druge strane, Didije Dešan je već ušao u večnost kada je 2018. postao tek treći čovek koji je osvojio Mundijal i kao igrač (1998) i kao trener, pridruživši se Mariju Zagalu i Francu Bekenbaueru. Međutim, druga trenerska titula bi ga u svesti fudbalske javnosti postavila na apsolutni olimp, kao verovatno najuspešnijeg reprezentativnog kormilara svih vremena.

Ove istorijske margine pokazuju da Mundijal u poznoj fazi prestaje da bude samo takmičenje u formacijama i fizičkoj spremi. Ono postaje psihološka igra i borba za legat. Selektori više ne vuku poteze samo da bi pobedili u narednih 90 minuta; oni povlače poteze koji odjekuju decenijama. Kada se zavesa spusti pod svetlima američkih stadiona, jedan čovek će zakoračiti u prostor gde istorija prestaje da bude statistika i postaje večnost.