0
Burna godina
Fudbalska godina u Srbiji ponovo je bila uzbudljiva, bilo je i pozitivnih i negativnih događaja, bez sukoba nije moglo, napravljeni su uspesi koji će se pamtiti, ali i neki neuspesi koji se neće tako lako zaboraviti.
Posle neuspeha reprezentacije u Kataru, fudbalska Srbija, ili makar njen deo, morao je da se okrene izborima za predsednika Saveza. Posle pune dve godine, FSS je u martu dobio novog predsednika, ali nije bilo neizvesnosti, jer su delegati izborne Skupštine skoro jednoglasno izabirali Dragana Džajića.
PROČITAJTE JOŠ:
Od ukupno 85 delegata, skupštini u Kući fudbala u Staroj Pazovi je prisustvovalo njih 79, a na javnom glasanju 78 je podržalo Džajića. Sednicu je pre glasanja napustio Mirko Poledica, predsednik Nezavisnog sindikata profesionalnih fudbalera.
Pre svega toga iz priče se kao kandidat za predsednika isključio Nemanja Vidić, koji je samo na delu mogao da se uveri da je srpski fudbal mulj u kome treba znati snaći se, jer različite struje ne prestaju da napadaju.
Iz priče za predsedničku fotelju ranije je ispao i Branislav Nedimović, koji nikako nije mogao da bude suprotstavljena strana Vidiću, ali je zato dobio funkciju kao potpredsednik, a s obzirom da Džajićeve godine, jasno je kakvu ulogu može da ima.
Dok mnogi problemi u srpskom fudbalu čekaju na rešenje, jer svi novoizgrađeni stadioni ništa neće suštinski doneti ako sistem ne bude bolji, Nemanja Vidić nije zaboravio kampanju koja se vodila kako on ne bi postao predsednik Saveza. Zbog svega toga nekoliko puta je dizao glas, a onda je u intervjuu za „NIN“ udario na Džajića i Terzića, a onda kritikovao i sam sistem, odnosno plate i novac koji dobijaju pojedinci u Savezu.
Naravno, selektor Dragan Stojković Piksi na to nije mogao da ćuti, pošto se osetio lično prozvanim i očigledno uvređenim, pa je i on ušao u sukob sa Vidićem, koji se dalje nije oglašao, a da li će i kada, ostaje da se vidi.
U međuvremenu, Nemanja Matić je podržao Vidića (i nije jedini takav među uticajnim imenima u sprskom fudbalu), a stigao je i da napadne Zvezdu i Partizan, te je „večite“ označio kao „viruse“, a srpski fudbal kao „bolestan“.
Dakle, kada je reč o vodećim pozicijama u srpskom fudbalu, jasno je da je 2023. bila izuzetno burna, a deluje da borba još nije gotova. Međutim, ostaje da se vidi koliko će Vidić biti aktivan u narednom periodu, na koje načine će pokušavati da utiče i menja stvari u srpskom fudbalu, te ko će sve stati na njegovu stranu i ko će se još uključiti u celu priču.
Za to vreme u Savezu ne može da bude mnogo i dugo mirno, jer posle Evropskog prvenstva možda dođe i do promene selektora, a i sem toga ima još mnogo zadataka koji treba da se obave.
Kad smo već pomenuli Evro, da kažemo da je to bilo nešto pozitivno u godini za nama. Srbiji se ispunio san, pošto se nakon 24 godina plasirala na Evropsko prvenstvo, ali put do njega bio je poprilično trnovit i na njemu smo napravili mnogo grešaka.
Da se razumemo, plasman na veliko takmičenje jeste uspeh, ali od njega ne treba praviti euforiju, što je pokazalo i poslednje kolo kvalifikacija, preciznije drugi remi sa Bugarskom. Pored toga upisana su dva poraza od Mađarske, a pobede nad Litvanijom i Crnom Gorom obezbedile su nam karte za Nemačku. Tamo nas čekaju Engleska, Danska i Slovenija, malo je reći jaka grupa, ali i pravi ispit za Piksija da pokaže da je trener za velika dela, odnosno njegove izabranike da opravdaju poverenje i pokažu da su nešto naučili iz dosadašnjih neuspeha.
Jasno, sve sem prolaza grupe na Evru moglo bi se označiti kao neuspeh, pogotovo zato što u nokaut fazu prolazi i veliki broj trećeplasiranih ekipa.
O reprezentaciji će se tek pisati pred leto i Evro, posle nas čeka i A divizija Liga nacija, tako da biće materijala, nadamo se kvalitetnog.
Kada je reč o srpskim klubovima, oni su najpre dobili istorijsku šansu da se pokažu na velikoj sceni, pošto je čak njih pet imalo „prođu“ za tri evropska takmičenja. Crvena zvezda je direktno otišla u Ligu šampiona, TSC je na kraju završio u Ligi Evrope, Čukarički u Ligi konferencija, dok su Partizan i Vojvodina još u kvalifikacijama završili svoje kratke epizode, bolje reći izlete.
Nekoliko meseci kasnije postalo je jasno da su naši klubovi daleko od ozbiljnog evropskog nivoa.
Zvezda je završila kao najgora u Ligi šampiona.
TSC je do poslednjeg kola imao priliku za plasman u Ligu konferencija, ali je nju uprskao protiv Olimpijakosa.
Čukarički je bio među najgorima u Ligi konferencija.
Jasno je da su svim pomenutim klubovima potrebni bolji prelazni rokovi i taktika, kako bi i u Evropi mogli da naprave iskorak.
Da ne bude sve tako crno, da pomenemo borbu za srpske talente.
Piksi je u martu u sistem uveo Lazara Samardžića, koji je dres Srbije izabrao pre Nemačke, a na širem spisku selektora u oktobru našla su se i trojica tada potencijalnih debitanata – Ilić, Ratkov i Radunović. Krajem prošle godine u ekipi su se našli Srđan Babić i Stefan Mitrović, sada se šuška da je i Kosta Nedeljković blizu dresa reprezentacije, dok borba traje oko Stefana Bajčetića iz Liverpula i Aleksandra Pavlovića iz Bajerna, koji mogu da zaigraju i za Španiju, odnosno Nemačku.
PROČITAJTE JOŠ:
Sve u svemu, 2023. godina nije bila među najboljima u fudbalskoj istoriji Srbije, ali smo makar u njoj imali pozitivne primere koje treba da sledimo, odnosno negativne na kojima treba da učimo.
Stadioni se grade, koliko koštaju to je tek posebna tema, ali džabe nam i oni ako ne napredujemo sistemski i ako stalno jedni druge kočimo.
Čelnici Saveza, reprezentacija, klubovi i ostali sportski radnici mogu i moraju bolje u vremenu koje predstoji, ako misle da fudbal bude nešto čime će Srbija da se ponosi, a ne nešto što će uvek biti na udaru i jedna od glavnih meta opravdanih kritika.
