Diletantski ratni film koji glorifikuje Dražu Mihailovića: Kritika "Đenerala"

Piše: Jovan Semi Pjević

Sve pisane misli su upućene isključivo ka filmu, koji se od 22. januara nalazi širom domaćih bioskopa. Poenta kritike nije da ikog omalovažava, ponižava ili seje mržnju. Nemojte da uzimate k srcu negativne/pozitivne komentare, jer su oni isključivo vezani za devedesetak minuta pomenutog filma.

Produkcijska i izdavačka kuća „Pogledi“ iz Kragujevca se (pored izdavanja knjiga) bavi i produkcijom istorijskih igranih i dokumentarnih filmova. Posebnu pažnju posvećuju četničkim ličnostima poput Draže Mihailovića, Nikole Kalabića, Momčila Đujića i sličnih. Njihov narativ je pretežno takav da su četnici bili jedina ispravna strana u Drugom svetskom ratu, a osnivač „Pogleda“, Miloslav Samardžić je zaslužan za režiju svih njihovih ostvarenja, kako dokumentarnih, tako i onih znatno zahtevnijih, igranih.

Dok su se uglavnom bavili dokumentarcima, 2022. su se po prvi put oprobali u igranoj formi, filmom „Opkoljeni“. Iako ambiciozan projekat za njihovu ekipu, rezultat je u najboljem slučaju amaterski prikaz gotovo nebitne četničke epizode u kojoj je Kalabić glorifikovan kao heroj. Film je, navodno, poslužio kao eksperiment i priprema za njihov naum da zađu dublje u sedmu umetnost sa filmom „Đeneral“, posvećenom jednoj od najkontroverznijih figura Drugog svetskog rata, Draži Mihailoviću. Koliko god su ga reklamirali kao film koji otkriva „skrivenu priču istorije koju niko nije smeo da prikaže“, u praksi je to samo skroman iskorak: još jedno diletantsko ratno ostvarenje.

Pre svega, pohvaljujem čitavu produkciju. Jasno se oseća da je ekipa dugo i predano radila na projektu koji zaista voli, i da izvorni materijal tretira s poštovanjem. Čak i pored brojnih problema, „Đeneral“ je ostvaren zahvaljujući donacijama prikupljenim godinama, iz tog ugla imaju moju potpunu podršku da nastave da snimaju, uče i usavršavaju zanat. Međutim, iako je Draža zanimljiva istorijska ličnost puna potencijala za ozbiljne igrane filmove, nažalost, ovo nije taj film. Priznajem da je ovo njihov, za sada najbolji igrani naslov, ali to govori bolno malo.

Zlatibor, kraj leta 1943. Britanski general Čarls Armstrong, novi šef savezničkih vojnih misija, dolazi u Vrhovnu komandu Jugoslovenske vojske i najavljuje kapitulaciju Italije i iskrcavanje saveznika na Jadran. U očekivanju invazije, četnici pokreću operacije protiv Nemaca i ustaša, ali iskrcavanje izostaje, a Armstrong postavlja ultimatume generalu Draži Mihailoviću. Suočeni sa nemačkim i ustaškim pojačanjima, muslimanskom legijom i partizanima, četnici iz dana u dan vode nove bitke...

Premisa filma obećava niz upečatljivih scena oružanih sukoba, odnosno prikaz strateške spretnosti i navodne nadmoći četničkih gerilaca nad okupatorima i njihovim saveznicima. Mogao se, takođe, očekivati (konačno) pošten prikaz Draže Mihailovića i njegove složene ličnosti. Umesto toga, ovo je manje film o Draži, a više još jedna epizoda sa četničke strane rata protiv okupatora. Publika ne saznaje gotovo ništa o naslovnom liku, ni trunku o njegovom karakteru, niti o razlozima zbog kojih ga autori u drugim delima ističu kao važnu figuru Drugog svetskog rata. Osim nekoliko scena u kojima sedi, puši cigare i viče na britanske oficire, Draža nema previše uticaja na često nepovezanu priču: prisutan je kao zasebna figura, odvojena od dešavanja koja ga okružuju.

Svaki film je, u izvesnoj meri, oblik propagande, pa tako i ovaj. Dok je u okviru SFRJ kinematografije bio dominantan partizanski narativ, danas se često tvrdi da je „došlo vreme“ za drugu stranu tog istog novčića: za isticanje četničkog učešća u borbi protiv okupatora. Ipak, koliko god da su partizanski filmovi bili podložni kritikama, čak i u svojim najslabijim izdanjima su posedovali osnovnu filmsku funkcionalnost, prepoznatljive likove i makar minimalno koherentan mikrosvet. Ukoliko se „Đeneral“ nameće kao pandan tom propagandnom nasleđu i pokušaj da ponudi alternativni pogled na rat, onda je jasno da je ambicija ostala neispunjena. Film je očigledno namenjen uskom i ideološki već formiranom krugu publike. Za sve ostale, ne nudi ništa novo, intrigantno ili estetski vredno: osim, eventualno, kao primer iz kojeg se može učiti na greškama.

Ako niste upućeni u istorijska dešavanja, autori vam neće objasniti njihov značaj niti razloge zbog kojih se odvijaju. S druge strane, nedostaje prikaz druge strane priče i motivacije muslimana i partizana: ovako oni su samo „zli likovi“, zli da bi bili zli. Da stvar bude još sugestivnija, predstavnik partizana nosi prezime Čort, što u slovenskoj mitologiji znači demon. Poruka autora je jasna, ali bez dodatnog konteksta druga strana priče ostaje neosvetljena, pa kompletna slika teško može da se formira.

Ne bih se previše zadržavao na sekvencama oružanih sukoba, jer su one same po sebi oskudne, jednostavne i lišene bilo kakvih zanimljivih rešenja. Ko je gledao seriju „Otpisani“, već je video i pucnjave u „Đeneralu“, s tom razlikom što su ovde izvedene vidno osakaćene truda da se ponudi makar nešto minimalno drugačije od već viđenog.

Koliko god izreka - „Koliko para, toliko muzike“ važila za ovaj film, „muzika“ je mogla da bude i drugačija: svedenija i promišljenija. Greška je gađati previsoko kada jasno znaš da ne možeš dostići željeni efekat. Postoji mnogo primera kako bi autori mogli da zadrže istu premisu, ali stvore nešto slično, a manje očigledno, čak i bez velikog budžeta. Istina je da država nikada ne bi finansirala četnički film, ali da podsetimo da Republika Srbija prošle godine (barem zvanično) nije finansirala nijedan domaći film, a po trenutnim najavama, neće ni ove. Čak i državno finansiran projekat, „Dara iz Jasenovca“, nije prodro iznad površine mediokriteta, a nažalost „Đeneral“ sa njim deli slične mane. Nedostatak finansija ne sme biti opravdanje za amaterizam; ono (u ovom slučaju) otkriva samo manjak kreativnosti i snalažljivosti. Pritom, siguran sam da je „Đeneral“ dobio znatno više sredstava iz donacija nego mnogi manji filmovi koji su svoja ograničenja pretvorili u prednost.

Dobar primer takvog projekta je HBO film „Conspiracy“. Iako je reč o znatno većoj produkciji, funkcioniše kao izuzetan ratni film bez ijednog ispaljenog metka. Radnja je smeštena u jednoj prostoriju, tokom Vanzejske konferencije, na kojoj je petnaest nacističkih funkcionera većalo o takozvanom „konačnom rešenju jevrejskog pitanja“. Uprkos tome što je u pitanju američka produkcija, reč je o televizijskom filmu čiji su autori jasno razumeli kako da ograničenja pretvore u prednost. Rezultat je izuzetno snažan scenario koji publici precizno i bez viškova predočava suštinu nacističke ideologije i njihovu gnusnu ulogu u Drugom svetskom ratu.

Sličan pristup je trebalo da primene i autori „Đenerala“. Film je bez većih problema mogao da bude smešten u nekoliko zatvorenih prostorija, oslonjen na pametno konstruisane dijaloge, jasnije odnose među likovima i promišljenijim, inovativnijim načinom predočavanja ove priče publici. Nažalost, u postojećem obliku je reč o trapavo oblikovanom narativu; jasno je da se reditelj tek upoznaje sa zakonitostima strukture jednog igranog filma. Utoliko, ma koliko god se autori trudili da budu istorijski precizni, ta tačnost gubi na značaju onog trenutka kada se realizuje kroz prizmu očigledne nedoraslosti zadatku da se ova priča ispriča na iole kompetentan način.

Nikola Rakočević je Draža Mihailović. Iako poštujem rad ovog nesumnjivo darovitog glumca, u ovoj ulozi se nije proslavio: on nije bio dobar izbor za ovu ulogu. Rakočević neprijatno iznenađuje izvođenjem koje deluje mehanički, kao da je jedva čekao da završi dubl i ode na pauzu. Ako je od filma nešto moglo da se očekuje, to je izvođenje glavnog glumca, ali i tu je podbacio. Pored toga što fizički ne liči na Dražu, nije prenet ni utisak veličine i autoriteta lika, koji je bio naglašen u promotivnom materijalu. U praksi, ovo bi mogao biti bilo koji drugi četnik: razlika gotovo da ne postoji. Rakočević je provereno dobar glumac, ali ga je u ovom slučaju scenario okovao: nije dozvolio da njegov talenat dođe do potpunog izražaja.

Što se sporednih glumaca tiče, svi su tek za nijansu više od naturščika. S obzirom na ovakvu produkciju, to donekle i nije iznenađenje, pa ne zaslužuju ozbiljniju kritiku. Ipak, ono što ne mogu da zanemarim je izgovor nemačkog i engleskog jezika, posebno kod glumaca koji igraju britanske vojnike. Dok je za Nemce donekle opravdano, pretpostavljam da su likovi poreklom iz Jugoslavije i da nemački nije njihov prvi jezik, za Britance je to neoprostivo. Previše je očigledno da su u pitanju domaći glumci koji „znaju“ britanski engleski, ali u finalnom proizvodu to zvuči kao kada sa prijateljima imitiram likove iz „Harry Potter“ serijala.

Sve u svemu, glumci ne zaslužuju da budu u potpunosti odgovorni za svoja izvođenja, jer su ona u velikoj meri oblikovana režijom i scenarijem. U slučaju ovog filma, Samardžićevi postupci u oba segmenta su značajno ograničili potencijal glumaca. Vaš projekat može da okuplja najbolje glumce na svetu, ali ako ostali sektori produkcije zakinu, sa njima u ambis ide i gluma.

„Đeneral“ je još jedan domaći film koji promašuje potencijalno zanimljivu temu. Priča, koja sama po sebi ima veliki potencijal, ostaje površno ispričana, a naslovni lik potpuno promašen. Iz devedesetak minuta filma ne stiče se utisak da su autori zaista upoznati sa životom i likom Draže Mihailovića, iako je iz prethodnih filmova i knjiga poznato da znaju. Jasno je da je ekipa iza projekta radila s entuzijazmom, ali rezultat njihove ljubavi ostavlja nezadovoljavajući utisak. Čak i uz navodnu istorijsku preciznost, Draža ostaje plitko oslikan, narativ fragmentisan, a ideološka jednostranost bolno očigledna. Sve u svemu, ovo je bila korisna vežba i važna lekcija za ekipu. Iskreno se nadam da će jednog dana napraviti zaista kršten igrani film: a do tada, možda bi trebalo da se drže dokumentaraca.

VIDEO: ŠTA? | 2026. Oskari Nominacije | Reakcija