Trampov Odbor za mir: Alternativa ili pretnja Ujedinjenim nacijama i svetskom poretku?

Povelju Odbora za mir potpisalo je nešto više od deset zemalja, a sam Tramp je imenovan za predsedavajućeg. Iako su neke države brzo prihvatile poziv, više članica NATO-a – među njima Nemačka i Italija – ostale su rezervisane, dok su Francuska, Velika Britanija i Danska, a potom i Španija i Grčka učešće otvoreno odbile.

Glavni razlog za odbijanje leži u nejasnom i široko postavljenom mandatu Odbora. Ujedinjene nacije su Trampa prvobitno zadužile da formira telo koje bi se bavilo isključivo sukobom u Pojasu Gaze, ali u dokumentima Odbora više se ne pominje takvo ograničenje. Kritičari upozoravaju da Tramp ovim potezom jednostrano proširuje mandat koji mu je poveren i da time dugoročno potkopava ulogu UN i međunarodni poredak zasnovan na Povelji Ujedinjenih nacija.

U pokušaju da umiri kritike, Tramp je u Davosu izjavio da će Odbor za mir delovati u saradnji sa UN. Ipak, samo nekoliko dana ranije u Vašingtonu je priznao da bi novo telo u nekom trenutku moglo čak i da zameni Ujedinjene nacije, mada je to opisao kao mogući ishod, a ne kao cilj. Kako je rekao, on veruje u potencijal UN, ali smatra da ta organizacija nikada nije u potpunosti iskoristila svoje mogućnosti.

Iako se u javnosti često tvrdi da Tramp okuplja isključivo sebi politički bliske lidere, sastav pozvanih zemalja govori o znatno širem pristupu. Pozvani su svi partneri NATO-a, kao i Izrael i Saudijska Arabija, ali i globalni rivali SAD poput Kine, Rusije i Indije. Među pozvanima su i države različitih ideoloških orijentacija – od Brazila, Vijetnama i Kambodže, do Indonezije i Pakistana.

Uprkos tome, stručnjaci za međunarodno pravo upozoravaju na ozbiljan problem legitimiteta Odbora za mir, koji je gotovo u potpunosti koncentrisan oko Donalda Trampa. Prema povelji, on predsedava telom lično, nezavisno od svoje demokratski izabrane funkcije, a njegova ovlašćenja su izuzetno široka: bez njegovog pristanka niko ne može da postane član ili da bude isključen, bez njega se ne donose odluke, a on čak ima pravo da imenuje svog naslednika, piše Dojče vele.

Politikolog Filipo Boni sa Britanskog otvorenog univerziteta upozorava da bi mnoge zemlje to mogle da dožive kao problem, naročito kada je reč o odlukama koje zahtevaju pravni legitimitet, poput raspoređivanja trupa. Njegov kolega Tomas Jeger sa Univerziteta u Kelnu smatra Trampovu ulogu „potpuno neprihvatljivom“ i ne veruje da Odbor za mir može postati ozbiljna alternativa Ujedinjenim nacijama. Po njegovom mišljenju, UN su i dalje jedini okvir u kojem velike sile mogu zajednički da deluju.

Jedan od ključnih problema UN, međutim, jeste upravo neslaganje velikih sila, što se vidi u brojnim aktuelnim i nedavnim sukobima – od Ukrajine, preko Sirije i Libije, do Sudana i Jemena.

Kina je već odbila poziv da se pridruži Trampovom Odboru za mir, uz obrazloženje da multilateralizam i međunarodno pravo, sa UN kao centralnim autoritetom, ostaju temelj kineske spoljne politike. Kineski politikolog Vang Ven ocenjuje da Odbor za mir više liči na instrument američkih interesa nego na neutralno telo za rešavanje sukoba i smatra da Tramp neće uzimati u obzir interese drugih zemalja. Prema njegovim rečima, ignorisanje Trampovih inicijativa za Peking je „najbolji izbor“.

Odbijanje Kine, međutim, ne znači i bezrezervnu podršku Ujedinjenim nacijama. Kako ističe Boni, Peking u okviru UN ima daleko veći uticaj zahvaljujući pravu veta u Savetu bezbednosti, a istovremeno razvija sopstvene inicijative za reformu globalnog poretka. Kinesko viđenje multilateralizma, naglašava on, razlikuje se od zapadnog i više se oslanja na bilateralne dogovore nego na univerzalno obavezujuća pravila.

U tom kontekstu, kinesko odbijanje Trampovog Odbora za mir više predstavlja odbacivanje Trampove ambicije za globalno liderstvo nego iskreno jačanje uloge Ujedinjenih nacija.