Savo Milošević "premotao" je kultna sećanja u dresu reprezentacije, u velikom intervjuu za sajt Fudbalskog saveza Srbije.
PROČITAJTE JOŠ
Za njega je najlepši momenat sa utakmice Češka – Jugoslavija, kada je bilo 1:2 za našu selekciju.
„Moram da priznam da su ta utakmica i taj gol nešto što mi ljudi u Srbiji najviše pamte… onako, kada me sretnu na ulici… od svih golova, baš taj im je ostao u sećanju. Češka je bila izuzetno dobra reprezentacija, a ti golovi koji donose nešto i koji se postignu u poslednjem minutu, imaju specifičnu težinu. Pa kad je toliko drag svima, mora da bude i meni. Pored onih pet na Evropskom prvenstvu. Dok sam bio klinac, moj idol je bio Marko Van Basten. On je Evropsko prvenstvo ’88 počeo na klupi, kasnije postigao onaj istorijski gol protiv SSSR i bio najbolji strelac turnira. I sećam se, kada se završio šampionat u Belgiji i Holandiji, prošlo mi je kroz glavu da sam uradio poptuno istu stvar kao čovek kome sam se divio u detinjstvu. Neverovatno. Mnogim ljudima nikada ne uspe da ostvare svoje snove, a ovo je zaista bio ludački san. Jedna stvar je da sanjaš da igraš u Partizanu, da odeš negde u Evropu, sve je to ok… Ali da uradiš nešto potpuno identično, a opet teško ostvarivo, kao što je pošlo za rukom tvom uzoru… to je već blago nezamislivo. Ludo.“
Najteži momenat su oba poraza od Holandije, 1998. i 2000. godine, kada smo pretrpeli debakl sa 6:1.
Tada je Milošević dao utešni gol i postao najbolji strelac turnira, ali ga to nije preterano oduševilo zbog poraza.
„Bili smo jedan od najskupljih timova na svetu u tom momentu. Velika šansa je propuštena protiv Nemačke. Umesto da damo treći i zatvorimo utakmicu, dozvolili smo im da se vrate i iščupaju bod. Da smo osvojili prvo mesto u grupi, ne bismo išli na Holanđane, nego na Meksikq ili Ekvador. I posle se sve otvaralo. Kvalitet te ekipe je bio daleko iznad rezultata u Francuskoj. Isto tako i dve godine kasnije na Evropskom prvenstvu. Ona utakmica protiv Španije, to je bilo sramotno, suđenje i taj gol Španaca u ne znam kom minutu… i zašto… iz kog razloga… mislim, znam zašto, ali… Zaslužili smo da budemo prvi u grupi i da idemo na lakšeg protivnika od Holandije. I verovatno bih izbegao jedan od najtežih dana u svom životu. Taj meč u
Roterdamu smo dočekali izmoreni jer smo svaku utakmicu u grupi završavali sa igračem manje. I onda sa Holandijom, domaćinom turnira, bili su napaljeni, ali mislim da su i dodali ‘nešto’ na to… Dao sam taj počasni gol na 6:0 i to su čudne emocije… znaš da ti taj gol donosi priznanje za najboljeg strelca, a ne možeš da razmišljaš o tome jer u glavi imaš najgore košmare. Gubio sam ja i sa klubovima 5:1 ili 4:0. Ali me ni blizu nije zabolelo kao taj debakl na De Kajpu.“
Utakmica karijere je ipak Hrvatska – Jugoslavija 2:2, na Maksimiru.
„To je najteža utakmica u mom životu. I to mogu da ilustrujem na sto načina. Batica je isključen i mi u poluvremenu sedimo u svlačionici… pošto je mene pratio glas da imam previše dodira sa loptom, više nego što bi špic smeo da ima. E tu u Zagrebu, kada smo se vraćali na teren, Jokan mi priđe i kaže ‘evo ti sad utakmica, uzmi je i ne daj je nikome… dok sudija ne odsvira kraj’. To sam i radio u drugom poluvremenu… što sam više mogao. Fizički izuzetno zahtevna utakmica… sa dosta trke, agresije, duela, udaraca. Sećam se u nekom 70. minutu, vidim zamenu, ulazi Savićević, ja razmišljam 100 posto vadi mene jer igram u špicu, imamo igrača manje, imamo rezultat. OK, ima još do kraja, ali nema više snage. Sudija diže onu tablu, ja krećem ka aut-liniji i vidim broj 8. Valjda je Mijat već tražio izmenu. I ja stanem onako… i gledam onaj ’8’… i kažem sebi ‘šta ću ja sad još 15 minuta plus nadoknada’. Jer i kod mene sve otkazuje. Ali, sila boga ne moli. Čovek nije ni svestan koliko može dok ga ne natera nevolja. Nekako smo izdržali i ostvarili istorijski rezultat. Španac Aranda je delio pravdu i malo smo popričali posle utakmice ispred svlačionice. On je rekorder po broju odsuđenih duela Reala i Barselone. Samo mi je rekao ‘El Klasiko je liga petlića u odnosu na ovo što sam večeras doživeo.“
Izdvojio je Savo i neke mečeve prijatelja.
„Konkretno, Darko Kovačević je bio naš najbolji igrač na utakmici sa Nemačkom. Mislim da Nemce u poslednjih 30 godina niko nije tako razbio kao on. Koler i onaj drugi što ga je čuvao, nisu znali šta ih je snašlo. Najviše zahvaljujući njegovoj igri, imali smo 2:0 i još par zicera za treći gol. Darko i ja nikada nismo imali neku vrstu rivaliteta i odbojnosti, iako smo bili direktni konkurenti za mesto u timu. Uvek smo bili prijateljski nastrojeni. Vremenom su nas i naše porodične tragedije dodatno zbližile… Darko i ja se danas bolje razumemo nego svi drugi međusobno. Svakako, jedan od mojih najboljih prijatelja u reprezentaciji. Što se tiče Mihe, on i ja imamo neki naš odnos koji je poseban i specifičan. Ja znam da je on puno kritikovan od strane novinara i javnosti… zbog nekih stvari poput tog crvenog kartona protiv Slovenije. Ali iz mog ugla, bilo mi je draže da vidim nekoga ko se tako nervira, nego neke koji nisu uopšte. Miha je svaki trening radio 100 odsto, svaku utakmicu, koliko god igrao, do poslednje kapi znoja. Meni je to bio sistem vrednovanja, jer sam i ja bio takav. Reprezentacija je čast i privilegija, svako je dužan da pruži svoj maksimum. Može da se odigra loše, mnogo je faktora koji utiču na kvalitet partije svakog pojedinca. Ali Mihin odnos prema igri je bio takav da je svaki put ginuo na terenu. Temperament je drugo, nismo svi isti. Možda i jeste u nekim situacijama prelazio granicu, ali je kod mene uvek imao olakšavajuću okolnost jer znam koliko se jeo u sebi kada bi nešto škripalo u timu.“
Pratite nas i na društvenim mrežama:
