Odsustvo slobode je hronično stanje Srbije.
Srbija je bila na velikom ispitu u nedelju 3. aprila. Da li je na tom sipitu pala ili ga je položila stvar je ličnog uverenja, ali i u toku samog izbornog dana mogli su da se vide jasni obrisi stvarnosti u kojoj živimo.
PROČITAJTE JOŠ
Poznate ličnosti koje su otvoreno pokazale da su bliske vlasti iskoristile su i ove trenutke za samopromociju. Glasala je Jelena Karleuša, Milica Pavlović, ma ko zna koliko smo identičnih naslova sa samo izmenjenim imenom i prezimenom pročitali.
Mnogi se nisu zabavili problemima kao što je nasilje na biračkim mestima (kao što reče RIK ljudi su se tukli ispred a ne na biračkom mestu, pa nije njihova odgovornost) ili odsustvom prave reakcije državnih organa da se pobrinu da sve protekne kako valja.
Ipak, predani novinari su nas pedantno izvestili kako izgleda kaput Svetlane Cece Ražnatović ili da je Aleksandar Vučić nosio rezervno odelo.
U trenutku kada se Srbija utapa u trivijalnostima, pogotovo onih koje su prekrivene ružičastim zracima, poneki glas uspeva da se čuje kroz gomilu.
Zapravo i nije glas, ali jeste gest.
Nemanja Vidić je godinama bio znak raspoznavanja Srbe u inostranstvu do pojave Novaka Đokovića se na sedam kontinenata na komentar da ste iz Srbije dobijali odgovor: Nemandža Vidič?
Nemandža je iskoristio svoje građansko pravo (teško da je dužnost jer smo i pored rekordne izlaznosti u poslednjih 10 godina stali na 60 odsto), a onda izveo potez koji su mogli da primete samo oni koji pažljivo gledaju fotografije.
Vidić je još jednom pokazao odlučnost i hrabrost. Još jednom je glavom išao na protivnički đon, još jednom je bio spreman da mu „u skoku neko laktom razbije nos“. Nemanja je ponovo uklizao, ponovo je pokušao da izbaci loptu s gol-linije. Pokazao je još jednom zašto je jedan Srbin imao čast da ponese kapitensku traku slavnog Mančester junajteda. Imao je tu čast jer je kao igrač pokazivao hrabrost, a sada se njome diči i u civilnom životu.
Vidić je bio jedan od retkih sportista koji su se priključili glasanju. Na biračkom mestu 35 u Bulevaru Kneza Aleksandra Karađorđevića rasporedio je tri listića u tri kutije.
Nemanja je pre godinu i po dana uputio protestno pismo, jasno stavivši do znanja da želi promene u fudbalu u našoj zemlji. Doduše, te promene nikada nismo dočekali (možda su samo stavljene na pauzu), ali pokazuju barem želju da se nešto uradi.
Za razliku od mnogih Vidić je izašao i glasao, jedan od retkih koji je javno pokazao da je to uradio bio je Dragan Stojković Piksi. Selektor reprezentacije je apsolutna legenda i po mnogima najbolji jugoslovenski igrač svih vremena, a i ovog puta je bio primer za mnoge. Odlučio je da i po snegu koji je u nedelju padao izađe na glasanje.
Sportisti su davno izašli iz okvira „modernih gladijatora“ (kako vole da ih oslovljavaju pripadnici sedme sile), pa se povremeno dešava da od njih čujemo i glas o drugim pitanjima.
Ipak, pričati i uraditi su dva glagola koja stoje naporedo, nekada se dopunjuju, a nekad… Pa, pogledajte pod pojam „politika“…
Ostali naši sportisti nisu čuli poruku Vidića – treba glasati i učiniti nešto. Mnogi se trude da „ne talasaju“, kako bi to rekao Piksi, trude se da ostanu uzdržani i da samo rade svoj posao. To je legitiman izbor, ali barem jednom u četiri godine treba pokazati želju da izaberu politiku i sudbinu naše zemlje. Učiniti barem onoliko koliko je uradilo 60 odsto ljudi u zemlji, iako se može daleko više.
Ipak, kao ljudi koji sada zarađuju ogroman novac i koji su velike medijske zvezde možda bi trebalo da urade i još nešto? Makar da izađu na glasanje… Uostalom verovatno svako u Srbiji može da nabroji sportiste koji su podržali jednu ili drugu listu, uz dužno poštovanje, samo određeni bi mogli da nabroje članove opere ili inženjere.
Verovatno nijednog inženjera u Srbiji ne prati 20, 30, 100 hiljada ljudi. To je sasvim dovoljno da se pošalje poruka.
Odsustvo slobode je i te kako evidentno jer i sportisti dozvoljavaju da im poslodavac određuje stavove (videti „situacija Kaunas“), a kada jednom napuste Srbiju kao da se trude da je zaborave.
Ostanu nemi na mnoge nepravde iz različitih razloga, a po pravilu su uz sve to ljuti na ovog ili onog. Ipak, to je jedna potpuno druga, podjednako bolna, tema…
Sloboda je apstraktna, ali svako ko ostane bez nje je i te kako svestan da je nema.
Od Vidića bismo svi (ja prvi, pa svi ostali) mogli da naučimo mnogo toga, ali samo ukoliko želite da vidite ono na šta sada uporno žmurite.
BONUS VIDEO Nemanja Vidić došao na humanitarni meč za Radakovića
Pratite nas i na društvenim mrežama: Facebook, Twitter, Instagram
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar