Skoro je na društvenim mrežama neko izdvojio, a Eurofoot okačio fotografiju koje su sve legende fudbala otišle u penziju, a da toga nismo dovoljno bili ni svesni.
Nije se dešavalo odjednom, onako na „bum“, nego postepeno, jedan po jedan, u skladu sa svojim željama, mogućnostima i voljom da se svakog dana u šest, sedam ujutru bude sa jednom mišlju u glavi – fudbalskom loptom.
PROČITAJTE JOŠ:
Svi oni velikani rođeni sedamdesetih i osamdesetih već su kopačke i šortseve zamenili odelima, pa su se u tom društvu našli i Ronaldo, Rivaldo, Ronaldinjo, Kaka, Bekam, Ćabi Alonso, Fernando Tores, pa onda Lampard, Riberi, Roberto Karlos, Drogba, Raul, Figo, Zidan, Anri, Ćavi Ernandez, Toti, Pirlo, Ibrahimović, Kanavaro, Bufon…
Ovakve stvari po pravilu primetimo kad tako na gomili vidimo skupinu imena koje uz koja smo odrastali i uživali u fudbalu, pa onda pokušavali da to imitiramo na fudbalskim terenima.
Međutim, onda dođe trenutak da jedan Geret Bejl ode u penziju i krene da igra golf, da jedan Eden Azar kaže – ‘ej, ne mogu više.
Bejl već na pragu devedesetih, Azar 1991. godište. Kad ste tu negde generacija sa njima manje-više zapitate se: pa jesu li ovi ljudi normalni, mladi su!
I to traje otprilike dok ne pogledate u ličnu kartu, pa saberete neke brojeve i vidite da i vi i oni imate uveliko po 30 plus godina.
Razlika je što su oni godinama trošili organizam na jedan spartanski način da bi ceo svet znao za njih. Takav je bio i Azar koji je baš ove nedelje rekao da se oprašta od fudbala.
Imao je i svojih kontroverzi i svojih majstorija i bio jedna od najkompletnijih slika i prilika krilnog fudbalera kog smo mogli da tražimo i zamislimo.
Falila mu je neka bajkovita priča za kraj, ali Real Madrid nije baš poznat kao klub koji takve priče zna da štancuje. Dovoljno je pogledati šta se dešavalo poslednjih desetak godina sa njegovim legendama u Raulu i Kasiljasu i bude jasno o čemu se radi.
Tako ni Azar nije mogao da očekuje da će u klubu u kom se svakog dana dokazuješ, bilo šta biti dato na gotovo, pa je u jednom trenutku jednostavno digao ruke i rekao da je dosta.
„Morate slušati sebe i reći ‘stani’ u pravo vreme. Posle 16 godina i više od 700 odigranih utakmica, odlučio sam da završim karijeru profesionalnog fudbalera. Bio sam u prilici da ostvarim svoj san, igrao sam i zabavljao se na mnogim terenima širom sveta. Tokom svoje karijere imao sam sreću da upoznam odlične menadžere, trenere i saigrače. Hvala vam svima na divnim vremenima, svi ćete mi nedostajati“, napisao je Azar i tek tako, otišao u legendu.
Potom je usledilo ono klasično zahvaljivanje klubovima, Lilu, Čelsiju i Real Madridu gde je, kao u nekoj predstavi u pozorištu imao svoj zaplet, kulminaciju pa krešendo i pad, rasplet.
Zahvalio se i belgijskom nacionalnom timu koji je vodio do polufinala Mundijala u Rusiji. Do titule nije mogao.
Ostvario je u karijeri mnogo toga. Počeo je od igranja po kući sa braćom i svi se manje ili više uspešno bave fudbalom. A kad neko potiče iz takve porodice gde su i otac Tijeri i majka Karin fudbaleri, put se nekako sam crta.
Razlika je što je njegov otac proveo veći deo karijere u La Luvijeru, gde je Eden i rođen i što je igrao poluprofesionalno, dok je Azar mlađi daleko nadmašio oca.
Iza njega nije bila ona priča o siromaštvu, borbi za koru hleba, prazan frižider i slično, kao što je recimo imao Romelu Lukaku. Azarovi su imali sve što im je bilo potrebno da uspeju, ali znamo da dobri uslovi mnoge uljuljkaju i da talenat propada kada se ne radi.
Azar nije imao taj problem. Talenat je bio tu, Eden je u mlađim kategorijama radio koliko je trebalo i već sa 16 godina ga je Rudi Garsija 2007. pustio da se razmaše u prvom timu Lila.
Garsiji danas štošta mogu da prigovaraju i prete otkazom u Napoliju, ali je taj čovek raširio krila igraču generacije u Belgiji.
Eden je tako postao prvi strani igrač koji je uzeo priznanje za najboljeg mladog fudbalera u Francuskoj, a onda je to uradio dvaput zaredom. Do 2011. već je imao i titulu i Kup Francuske, pa je bio i najbolji fudbaler u toj zemlji.
Naravno, bio je najmlađi koji je osvojio tu nagradu. Sve to je brzonogog, kreativnog driblera sa dobrom vizijom preporučilo za Čelsi.
Mnogi bi strahovali da se tamo neće snaći jer prosto lige nisu na istom nivou, ali znamo kakav je igrač Azar bio u dresu „plavaca“. Sedam godina je proveo kod njih i sa 22 godine bio i tamo najbolji mladi fudbaler u ligi.
Toliko o tome koliko vremena će mu biti potrebno da se snađe. Od 2009. do 2015. propustio je svega osam ligaških utakmica, pa je imao i auru „terminatora“, u potpunom neskladu sa pozicijom na kojoj igra i koliko troši noge.
Sa Čelsijem je osvojio sve, ali su ga zaobišle obe titule u Ligi šampiona. Taj trofej je osvojio sa Real Madridom u kom je postao i klupski prvak sveta 2022.
Dve titule prvaka Engleske, još dve u Španiji, trofej Superkupa, dve Lige Evrope, FA Kup, pojedinačne nagrade. Sve to je obeležilo Azara i opet ne bi moglo da opiše lakoću kojom je terao mozak defanzivaca da radi 200 na sat.
Kad neko krene, a vi ne znate gde će, pa hoće li levo, desno ili da doda i onda vam pregori licna jer nemate pravo rešenje.
Naspram takvog fudbalera mogu da vam pomognu bog ili on sam, što je Azar u poslednjim godinama karijere obilato i radio. U onim prvim godinama je delovao kao pitbul koji stalno ima šta da dokaže.
Videla se želja, žar zbog kog se i našao na stubu srama kada je šutnuo Čarlija Morgana na stadionu Liberti tokom meča Čelsija i Svonsija. Nije mu se svidelo što Morgan pokušava da ukrade koji minut jer Svonsi grabi ka pobedi u Liga kupu.
Čelsi ima 0:2 iz prvog meča, Bane Ivanović pravi grešku i Miču to kažnjava za 1:0. Nova greška i opet gol, 2:0. Drugi meč je završen 0:0, a Azar je dobio crveni karton jer je udario tada 17-godišnjeg tinejdžera.
„Dečak je stavio celo svoje telo na loptu i ja sam pokušavao da šutnem loptu. Mislio sam da sam šutnuo loptu, a ne dečaka. Izvinjavam se“, rekao je Azar i verovatno slagao da ne trepne jer su kamere drugačiju priču.
Ako se izuzme ta mrlja, u ranoj fazi karijere nije ih bilo tako mnogo za momka kom je Zidan bio uzor, ali nije želeo da igra za Francusku.
Problemi su došli kasnije kada je delovalo da je Azar istovremeno i ostvario san prešavši u Real i nekako se prepustio čarima brze hrane i noćnih izlazaka.
Razlika između najvećih šampiona i onih koji jednom dođu do vrha je upravo u toj konstantnosti i upornosti da non-stop radiš ono što će te na vrhu održavati.
Niko ne može da osuđuje Azara što to nije želeo da radi poslednjih godina, pa se onda mnogima učinilo da se baš posle transfera karijere vrednog preko 100 miliona evra u Realu pojavio sa – viškom kilograma?!
Imao je i ranije takvih sklonosti, pa je jednom kad je izmenjen na meču Belgije i Turske, otišao, ne u svlačionicu, nego van stadiona i sa porodicom naručio burger.
Za taj događaj iz maja 2012. kaže u šali da ga je učinio legendom, dok je Rio Mavuba ispričao šta se desilo u danu kad je Azar potpisao za Čelsi. Da bi proslavili, izašli su u grad, nesvesni da ih sutradan čeka utakmica.
„Odlučili smo da izađemo i popijemo poneko piće i stvari su se malo otrgle kontroli. Sledećeg jutra Eden je još bio pijan od sinoć, nije spavao i proveli smo celu noć bančeći, a on je svejedno dao het-trik za pola sata“, prisetio se Mavuba.
Azar je kasnije igrao i „debeo“ o čemu su pisali španski mediji, pisalo se o njemu kao o najskupljem promašaju, što na papiru verovatno i jeste.
Ime na leđima ne znači ništa kad to ne pokazuješ i kad ga ne opravdavaš na terenu. A ime mu se našlo i na omotu igrice kad je došao u Real 2019. godine.
Četiri godine mučenja, povreda, izostanaka, golgeterskog posta i kontroverzi u vezi sa kilažom i noćnim izlascima lani pred Mundijal u Kataru pokvarili su malo tu sliku o njemu kao liku.
Ipak, kad se gleda nešto raniji period i čisto fudbalski, Azar je na krilnim pozicijama bio ubica i njegov odlazak ostavio je definitivno veliku rupu kakvu fudbal neće odmah moći da popuni.
BONUS VIDEO: Mitrović dao gol u azijskoj Ligi šampiona, srpski napadač je strah i trepet u Al Hilalu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar