0
Oni koji su rođeni krajem 80-ih godina prošlog veka, otkako znaju za sebe znaju i za Ikera Kasiljasa i Đanluiđija Bufona. I više od dve decenije traje takmičenje španskog i italijanskog golmana ko je bolji, makar među obožavaocima fudbala.
Na strani Ikera su trofeji, bez premca, Điđiju ipak nedostaje ta Liga šampiona, pa i titula evropskog prvaka sa Italijom.
Ono što su Kristijano Ronaldo i Lionel Mesi, to su (bili) na svoj način divovi među stativama. Razlika između prve dvojice je dve godine, između Bufona i Kasiljasa tri, koliko je stariji verni čuvar „stare dame“.
PROČITAJTE JOŠ
Kasiljas je branio u samo dva kluba, Realu i Portu, kolega kome se divi u tri – Parmi, Juventusu i Pari Sen Žermenu, iz kojeg se vratio kući, u Torino.
Mnogo je sličnosti između dvojice velikana, jednih od najboljih golmana u istoriji, koji su delili vreme i međusobno se poštovali, bili primer kako treba da izgleda rivalstvo.
Kasiljas je 4. avgusta, na izmaku četvrte decenije, i zvanično završio karijeru. Nešto više od godinu dana ranije imao je srčani udar, u maju 2019, pa je sada rekao da je „dosta“. Dete frizerke i učitelja iz gradića pored Madrida od malena je nosio dres Reala.
Zauvek će pamtiti taj 12. septembar 1999. godine kada je debitovao za kraljevski klub na gostovanju Atletik Bilbau. Upisao je prvu od ukupno 725 utakmica za voljeni klub tokom 16 sezona do 2015. godine.
Već u 27. godini postao je rekoreder Reala kao golman sa najviše utakmica, oborio je i rekord La Lige kao čuvar mreže sa najviše mečeva. Oterao ga je Karlo Ančeloti, kao što je 2010. Žoze Murinjo oterao Raula Gonzalesa, pa se Real prema legendama poneo onako kako se to ne radi… U Portu je pronašao mir i priveo kraju karijeru onako kako se to radi. Veličanstveno.
Ima pet titula prvaka Španije, tri Lige šampiona, dva Kupa kralja, četiri Superkupa Španije, dva UEFA Superkupa i jedno Svetsko klupsko prvenstvo. Sa reprezentacijom Španije dva puta je bio evropski i jednom svetski šampion. Osvojio je sve! Dres „crvene furije“ oblačio je 167 puta i bio rekorder dok tu ulogu nije prepustio Serhiju Ramosu.
Pet puta je bio proglašen za najboljeg golmana sveta, dok je za golmana 20. veka bio izabran Bufon, kome se i sam Iker divio i divi. I vi ste izabrali Điđija za najvećeg u istoriji, od više stotina vaših glasova, 64 odsto učesnika ankete na Instagram profilu sporta Nova.rs smatra da je on taj.
Da je bilo sreće, nikad ne bi napustio svoju „damu“ otkako je stigao kod nje iz Parme 2001. Sezona izleta u PSŽ nije mogla da utiče na ljubav jaču od svega i Bufon se vratio prošlog leta da je brani. Tu je, kod kuće, kao i što je Madrid dom za Kasiljasa.
„6.111 dana. 6.111 trenutaka čiste strasti. Sreće, suza, poraza i pobeda. Prvi put sam na stadion stigao biciklom, bio sam praktično klinac. A u subotu želim da simbolično odšetam odatle, da osetim svaki trenutak bez bola zbog rastanka“, poručio je Bufon prilikom rastanka sa Juveom u maju 2018.
Na njegovu sreću, proveo je samo godinu u pariskom „izgnanstvu“, nije uspeo ni sa „svecima“ da podigne trofej Lige šampiona i vratio se kući, jer tamo je najlepše, pa makar i bez pehara.
A nije da ih nema… Pobrojati sve individualne rekorde gotovo je nemoguće, dovoljno je reći da je rekord Serije A po broju utakmica. Čak 10 puta bio je prvak Italije sa Juventusom, ima i četiri pehara Kupa (plus jedan sa Parmom i jedan Kup UEFA) i pet Superkupa, bio je i prvak Francuske, dok je sa „azurima“ pokorio svet na Mundijalu 2006.
Prema izboru Instituta za fudbalsku istoriju i statistiku (IFFHS), za bod je pobedio Kasiljasa u trci za najboljeg golmana 21. veka. Ali, daleko su njih dvojica od pukih brojki i priznanja. Sa sobom nose poseban šarm i strast prema fudbalu, što će njihovi naslednici teško ponoviti.
They say competition makes us better than others but not perfect faced with ourselves.
Maybe this futile pursuit of perfection is what made us who we are. #Grac1as Iker, without you, everything would have been less meaningful. pic.twitter.com/wQ3MznmeGP— Gianluigi Buffon (@gianluigibuffon) August 4, 2020
Tako je i Bufonovo pismo samom sebi, ali 17-godišnjem Điđiju, izazvalo posebnu pažnju.
„Imaš 17 godina. Uskoro ćeš da postaneš pravi fudbaler, kao u svojim snovima. Misliš da znaš sve. Ali istina je, prijatelju moj, da nemaš pojma o životu. Za samo nekoliko dana dobićeš priliku da počneš svoj prvi meč u Seriji A u dresu Parme i ti ne znaš dovoljno ni da bi se uplašio. Trebalo bi da si u krevetu, da piješ toplo mleko. A šta ćeš ti da uradiš? Izaći ćeš u noćni klub sa dobrim prijateljom iz Primavere. Popićeš samo jedno pivo, zar ne? Pa ćeš malo da preteraš. Igraš ulogu iz filma. Ti si snagator. Obično se tako nosiš sa pritiskom, iako nisi svestan ni da ga osećaš. U klubu si, raspravljaš se sa nekim policajcima u jedan ujutru. Idi kući. Idi u krevet. I molim te, nemoj da pišaš na policijski automobil. Policajcu to neće biti zanimljivo. Neće ni klubu. I rizikovaćeš da uništiš sve zašta si radio“, počeo je Bufon pismo za popularni sajt “The Players Tribune” i nastavlja:
„Znam šta misliš dok čitaš ovo sa svojih 17 godina. Reći ćeš: ’Kako je to moguće?’ Ja sam srećna osoba. Ja sam rođeni lider. Ako budem golman Juventusa, ako budem zarađivao milione, moraću da budem sprećan. Nemoguće je da budem depresivan’. Pa, moram da ti postavim važno pitanje. Zašto si odlučio da život posvetiš fudbalu, Điđi? Da li se sećaš? I molim te, nemoj da mi kažeš da je samo zbog Tomasa N’Kona. Moraš da zakopaš dublje. Da se setiš svakog detalja“.
I onda je krenuo svojevrsni vremeplov u 1990. i Mundijal u Bufonoj zemlji…
PROČITAJTE JOŠ
„Da, imao si 12 godina. Da, Svetsko prvenstvo 1990. u Italiji. Prvi meč je Argentina protiv Kameruna na San Siru. A gde si ti? Zatvori oči. U dnevnoj sobi si, sasvim sam. Ne sećam se ni ja gde su drugari. Baba je u kuhinji, pravi ručak. A toliko je vreo dan da je zatvorila sve prozore da bi u sobi bilo svežije. Potpuni mrak, samo žuto svetlo sa televizora. Šta vidiš? Vidiš čudno ime. KAMERUN. Ne znaš gde je Kamerun. Do ovog turnira nisi znao ni da postoji. Naravno da znaš za Argentinu i Maradonu, ali ima nečeg magičnog u igračima iz Kameruna. Toliko je vrelo, a njihov golman u punoj opremi. Crna, dugačka trenerka. Dugi zeleni rukavi i roze okovratnik. Način na koji se kreće, kako stoji onako visok, fantastični brkovi. Zarobio ti je srce na neobjašnjiv način. On je verovatno najveći šmeker kog si ikada video. Komentator kaže da se zove Tomas N’Kono. I onda magija. Korner za Argentinu, Tomas istrčava u gužvu i boksuje loptu 30 metara u vazduh. To je trenutak kad si shvatio šta želiš da radiš sa svojim životom. Ne želiš samo da budeš golman. Želiš da budeš ovakav golman. Divalj, hrabar, slobodan“.
I zvuči krajnje neobično, ali je jedan detalj sa tog Svetskog prvenstva odredio Bufonov život i zato se velika zahvalnost ide na račun kamerunskog golmana.
„Iz minuta u minut, dok gledaš to, postaješ to što jesi. Život ti se crta. Kamerun daje gol i postaješ toliko nervozan zbog želje da sačuvaju prednost da ne možeš više fizički da to trpiš. Skačeš po kauču. Celo drugo poluvreme trčiš ispred televizora. Kad Kamerun dobije i drugi crveni karton ne možeš više ni da slušaš. Poslednjih pet minuta, čučiš iza televizora uz ugašen zvuk. Povremeno zvirneš da vidiš šta se dešava i onda se povučeš. Konačno, Kamerunci slave. Trčiš na ulicu, dvojica klinaca iz kraja rade isto, svi viču: Da li si gledao Kamerun? Da li si gledao Kamerun? Tog dana se u tebi rodila vatra. Kamerun je mesto koje postoji. Tomas N’Kono je čovek koji postoji. Pokazaćeš svetu da i Đanluiđi Bufon postoji. Zato si postao fudbaler. Ne zbog novca i slave. Već zbog umešnosti i stila ovog čoveka, Tomasa N’Kona. Zbog njegove duše. Moraš da upamtiš ovo: novac i slava nisu svrha. Ako ne vodiš računa o svojoj duši, ako ne tražiš inspiraciju van fudbala, nazadovaćeš. Daću ti jedan savet, budi mnogo radoznaliji prema svetu dok si još mlad. Sačuvaćeš sebe samog, a posebno porodicu, od brojnih glavobolja. Biti golman znači biti hrabar, to je tačno. Ali biti hrabar ne znači biti neznalica, Điđi“.
Priznao je legendarni italijanski čuvar mreže da je bilo i teških trenutaka sa kojima je uspeo da se izbori… Prvenstvo, da ispuni sebe i drugim stvarima van fudbala.
„Kad budeš u dubinama depresije, nešto čudno i divno će da ti se desi. Jednog jutra, rešićeš da promeniš rutinu i na doručak odeš u drugi restoran u Torinu. Ići ćeš drugom rutom, proći ćeš pored muzeja. Na posteru će pisati ‘ŠAGAL’. Čuo si to ime. Ali ne znaš ništa o umetnosti. Imaš i obaveze. Trebalo bi da se već krenuo. Ti si Đanluiđi Bufon. A ko je Bufon? Ko si ti, zaista? Znaš li? Ovo je najvažniji deo pisma. Moraš da uđeš u taj muzej, baš tog dana. Biće ti to najvažnija odluka u životu. Ako ne uđeš, ako nastaviš sa životom fudbalera, Supermena, onda ćeš i dalje svoja osećanja držati pod ključem u podrumu, tvoja duša će patiti. Ali ako uđeš, videćeš na stotine Šagalovih slika. Većina te neće ni dotaći. Neke su dobre, neke su interesantne, neke ti ne govore ama baš ništa. Ali kad vidiš tu jednu sliku osetićeš kao da te je udario grom. Zove se Šetnja. Skoro da je detinja slika. Čovek i žena u parku, na pikniku, ali sve je magično. Žena leti u nebo, kao anđeo, muškarac stoji na zemlji, drži je za ruku, smeje se. Kao dečiji san. Ova slika će ti preneti nešto sa nekog drugog sveta. Zbog nje ćeš se osetiti kao dete. Biće to osećaj sreće u jednostavnosti. Osećaj Tomasa N’Kona kako boksuje loptu 30 metara. Osećaj bake kako te doziva iz kuhinje. Osećaj sedenja iza televizora dok se moliš u mraku. Kako starimo, lako zaboravljamo te osećaje. I moraš da se vratiš u muzej već sledećeg dana. To je od suštinskog značaja. Žena za blagajnom će te čudno pogledati, reći će: ‘Zar niste juče bili ovde’? Nema veze. Vrati se. Ta umetnost će biti najbolji lek za tebe. Kad otvoriš um sva težina u tebi će odleteti, kao ona žena na Šagalovoj slici. Neverovatna je ironija u tom trenutku. Nekad pomislim da je život pisan za svakog od nas. Desiće ti se toliko neobjašnjivih i lepih stvari, a sve će biti povezane. Ova je jedna od tih“.
Veličina legendi se ogleda u tome da priznaju grešku. Nisu bezgrešni, u neznanju, a iz najbolje namere, urade nešto što ne treba…
„Kad si bio mlad igrač u Parmi, uradio si nešto iz čistog neznanja. To ćete obeležiti. Pre velike utakmice, želećeš da napraviš velik gest kako bi saigračima i navijačima pokazao da si vođa, da si hrabar, da si veliki karakter. Pa ćeš na majici napisati poruku koju si jednom video urezanu na školskom stolu. Napisaćeš: Smrt kukavicama. Mislićeš da je to motivaciona poruka. Nisi znao da je to slogan ultradesničarskih fašista. To je jedna od grešaka zbog koje će tvoja porodica trpeti. Ali te greške su važne, jer te iznova i iznova podsećaju da si čovek, da, prijatelju moj, nemaš ti pojma o životu. I to je dobro, jer fudbal će uraditi sjajan posao u pokušaju da te ubedi da si poseban. A ti moraš da upamtiš da nisi ništa drugačiji od konobara ili električara koji će ti biti prijatelji za ceo život. To će te izvući iz depresije. Ne sećanje da si poseban, nego sećanje da si isti kao i svi ostali. Ne možeš to da shvatiš sad sa 17 godina, ali obećavam ti da je prava hrabrost u tome da pokažeš slabost, a ne da je se stidiš. Ti zaslužuješ dar života, Điđi. Kao i svi drugi. Upamti to“.
Možda i najbolja poruka za kraj, svako zaslužuje šansu, bio fudbaler, električar, konobar. Svako zaslužuje da pokaže svetu da postoji, pa čak i ako pogreši. A, oni pravi velikani mogu da budu najbolji primer.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
