Ivan Ergić govorio je o svojoj borbi protiv depresije, koja je dostigla vrhunac kada je imao samo 22 godine.
PROČITAJTE JOŠ
Naš nekadašnji reprezentativac je svojevremeno bio najbolji igrač Bazela dok je bio na pozajmici iz Juventusa, bio je dominantan u Ligi šampiona, igrač meča protiv Liverpula, Seltika, ali su onda došli kritični momenti.
„Osetio sam da ne pripadam tu, posebno po pitanju lajfstajla fudbalera, očekivanja… Baš velika očekivanja, pošto je bilo toga u Juventusu. Rastrzana familija, ja sam imao traumatičnih i teških momenata i bio sam uvek sa roditeljima, a to je bio prvi put da sam bio negde u Švajcarskoj, a oni u Australiji. Baš sam bio usamljen, iako sad u ovom životnom dobu uživam u samoći. Tada sam se osećao jako usamljeno, razvila se neka depresija i anksioznosti. Svako moje iskustvo u slagalici je doprinelo tome. Onda je došlo vreme ključno, kada sam imao vreme za refleksiju, kada sam se totalno drugačije postavio prema čitavom svetu, fudbalu kao takvom“, rekao je Ergić u podkastu Agelast.
Onda je opisao kroz šta je prolazio, a sve se akumuliralo posle povrede i pogrešne operacije.
„To se vuklo nekako, manifestuje se tako što kreneš da izbegavaš traumatične situacije, izazovne, koje te dovode u neko iskušenje… Da moraš da budeš čvrst, da izbegavaš ljude. Ta situacija koja ti je nekada godila, počinje da ti smeta. Osećaš se sve više pod pritiskom. Desila mi se povreda prepona, to jest, hronično stanje je to bilo. Prvi put sam to osetio u Pertu, igrao sam sreda-subota, pa sam imao operaciju. Operacija nije prošla kako treba, a onda su doktori Juventusa i Bazela kalkulisali iz prestiža, gde treba da se operišem. Na kraju je to donelo iskustvo koliko je nehumano sve iza kulisa. Imao sam tada dosta ponuda velikih klubova i onda su oni malo spekulisali među sobom da li ću da odem, ko će da zaradi. Operacija je loše prošla, pogrešila je doktorka iz Minhena i pauzirao sam još duže. Dok sam tavorio, čekao se povratak, tu se razvila neka vrsta otpora, čak i gađenja. Tu se rodila anksioznost i depresija. Bio sam na psihijatriji tri meseca, dosta sam čitao literaturu, postoji larvirana depresija i ideš od jednog do drugog doktora somatskog tipa. Ne možeš da dišeš, imaš lupanja srca, ideš kod kardiologa, očekuješ da ti neko kaže šta je. Raste neizvesnost, ne znaš šta se dešava, onda sam pao i nisam više mogao da hodam. Jedno jutro sam ustao i nisam mogao da stanem na noge. Majka je bila sa mnom, toliko sam se uplašio… Inijesta je imao slično iskustvo i toliko se uplašio da je to veče spavao kod majke u krevetu. I ja sam imao potpuno isto iskustvo i shvatiš koliko je majka metafizičko biće. Tada nisam mogao da ustanem, samo sam mogao da budem pored nje, dve noći nisam izašao iz sobe. I ona je čak rekla da moram da idem kod psihijatra i zvao sam timskog doktora. To je bila neka 2002. ili 2003. i imao sam 22 godine. Odveli su me u kliniku u Bazelu, odmah je išlo saopštenje spolja da sam povređen.“
Jedan čovek mu je promenio pogled na život i fudbal.
„Psihijatar mi je bio Nemac koji obožava fudbal, to je poglavlje života koje mi je dalo šansu da se resetujem. To je bio čovek koji me je vratio fudbalu, bio je čovek širokih vidika. Rekao mi je jednu ključnu stvar. ‘Ako sad poklekneš, odustaneš od fudbala, to znači da te je ta industrija samlela, mislim da je podvig da se vratiš i ispričaš kako to izgleda iza kulisa. Mislim da je to najautentičnije, najkorisnije za neke klince.’ To mi je dalo podstrek, vratio sam se totalno drugačiji, dosta sam se pravio, nikad nisam bio u avionima, kamionima, jurenju riba. Gledao sam da budem deo tima, pomalo mačo i deo toga u fudbalskom svetu. Ali sam se u jednom trenutku toliko osnažio da sam mogao da budem egzotičan i drugačiji, i da se ne bojim toga i stidim toga. Psihijatar mi je postao dobar prijatelj, to je ključno iskustvo“.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare