Ivan Ergić, naš nekadašnji fudbalski reprezentativac, govorio je o tamnoj strani fudbala koju je doživeo još u Australiji.
PROČITAJTE JOŠ
Ergić je rođen u Šibeniku 1981, tokom rata je otišao u Šabac, pa Beograd i Australiju.
Onda je posle igranja za Pert Glori potpisao za Juventus, igrao je za Bazel i Bursaspor, sa kojim je na sjajan način završio karijeru uz osvajanje titule.
Put do vrhunca karijere nije bio lak, igrao je i za Srbiju i Crnu Goru, a posebno je bilo teško izboriti se sa depresijom.
Nije mu prijao glamur fudbala, koji je osetio igrajući Ligu šampiona sa Bazelom.
„Toliko je pompezna i spektakularna strana fudbala zastupljena… To je industrija u milijardama, koja klinca od pet ili šest godina ubeđuje da je biti fudbaler najsjajnija stvar kojom možeš da se baviš u životu. I onda dođem ja, jedan jedini koji piše o drugoj strani, i odjednom si ti neki hejter. Postoji tabu i interes, omerta, zavera ćutanja, moj cilj je da svesno i uz podršku prijatelja psihijatra pričam o toj drugoj strani. Ja sam to sve ojačavao, on mi je sugerisao da se ne libim, da se ne bojim da ispričam sve. Da smo u Australiji išli u javnu kuću i da je to za mene traumatično iskustvo, kao deo timskog duha, imaš 18 godina i još nisi imao seksualno iskustvo, ali to je deo timskog rituala. Sedne ti prostitutka u krilo, meni je to bila velika trauma. To sam negde spomenuo, i naši tabloidi napišu, ‘evo idu u javnu kuću’. Ali to je javna tajna. Da fudbaleri to vole“, rekao je Ergić u podkastu Agelast.
Ipak, njegova želja da ispriča sve što oseća naišla je na odobravanje.
„Bila je dobra prva reakcija dobra. Otvoreno sam rekao da pravi igrač nikad ne treba da dobije žuti ili crveni, fer plej je na prvom mestu. Sudijske odluke, koje nama nisu išle u prilog, ja sam ispravljao zajedno sa sudijom. Imao sam verodostojnost kod navijača, i priča je dobila na verodostojnosti. Dobio sam mnogo pisama, pisali su mi mnogi da prolaze kroz slična iskustva, a da se ne usude da o tome pričaju. Moja odluka da se ogolim, bez obzira na posledice, ima smisla. Kad mi se ljudi otvore, onda vidiš u kakvom darvinističkom društvu živimo. Pisali su učitelji, advokati… Zajedničko je da su rekli da se boje.“
Naveo je i primere fudbalera koji su odložili „autovanje“ za kraj karijere.
„Kod nekih kolega sam video potištenost, stalno si pod nekim pritiskom da stalno moraš da budeš jak, da zračiš, ali to je daleko od realnosti. Bacim pogled na Evropsko prvenstvo i vidim koliko se igrača vuče u poslednjih 20 minuta po terenu. Tačno vidiš da više ne može, tu su granice tela i mentalnog. Neverovatno je da o tome ne može da se priča. Uvek moraš da budeš taj koji je jak. Moj psihijatar je rekao da bi to moje viđenje svega neko mogao od protivničkih navijača da zloupotrebi, da dođe sa transparentima, ‘eto jedan bolesnik igra kod vas’. Pa te zovu ženskim polnim organom, tetkica… Znaš kako već to ide. Jako tipično za tu vrstu miljea. Ali nije došlo do toga, baš su me protivnički navijači poštovali, jer sam bio iskren i snažniji. Valjda se videlo da me nije bilo briga šta će da kažu o tome. Važnije je da si iskren, a ne da glumiš nekog baja, uvek te to stigne u životu“, zaključio je Ergić.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
BONUS VIDEO: „A sad adio“ i suze Dejana Savića
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar