0
Teško je uspeti se i na obično brdo a da se ne uloži veliki trud, suze i znoj. A ponekad i krv. Zamislite onda koliko je težak put do Olimpa gde sede bogovi, ona posebna sorta koja je sve prepreke uspela da prevaziđe.
Koliko je težak i bolan uspon, još brži je i teži pad. Jer na kraju uspona te čeka slava, lovorike, obožavanje, a po završetku pada samo bol i poniženje.
Ovu klasičnu priču koja se ponavlja kroz eone još od početka vremena prolazi Dragan Stojković Piksi.
PROČITAJTE JOŠ
Legenda koja je sijala kao malo koja na nebu fudbalskih bogova, potpuno se ugasila u tmini leskovačke noći.
Bio je to tresak ravan onom koji ga je gore i vazneo.
Majstor sa loptom, milovao je bubamaru kao malo ko, postizao golove za pamćenje, zaluđivao navijačke mase. Od Autokomanda, preko finte i slobodnjaka za čuveno „adios Špancima“, do japanskog cara.
Poštovali su ga i oni protiv kojih je igrao i oni sa kojima je igrao. Možda karijera nije bila ispunjena trofejima u skladu sa talentom, ali to u slučaju Piksija nije bilo ni važno. Bio je voljeni majstor voljene igre.
A onda je došao kao selektor, spasilac vazda posrnule fudbalske reprezentacije.
Spasilac kakvog stalno čekamo i kao narod, ne shvatajući da smo sebi jedini spas.
I izgledao je Piksi kao obećani Mesija kada nas je u velikom stilu odveo pravo u Katar.
Igrali smo lepo, atraktivno, rešetali mreže, dobili mit o Mitrogolu koga obožava čitava nacija i ekipu koja i kad gubi kao protiv Portugala dva puta igra do koske i preokreće sve.
Selektor je umesto klasičnih fraza uskliknuo „šta bre eventualno“ pokazujući da nema kompromisa ni povlačenja ostavljujući citat za večnost.
Ej, Srbine zamisli to – igramo lep, napadački fudbal, skidamo skalpove velikanima i to sve sa m*dima do poda i bez straha protiv mnogostruko jačeg.
Kao nekad dok smo bili narod vredan poštovanja, kao da nas opet vodi neki Živojin Mišić, Stepa Stepanović…
PROČITAJTE I OVO
Ali dosta o mitovima… Jer za razliku od velikih vojskovođa koji su ostali ovenčani slavom, Piksi je na kraju bio samo mit.
Puklo je nešto već u Kataru kada smo otišli pompezno, a vratili se sa ukusom mlakog razočarenja i stihovima Bjelog dugmeta na usnama „a moglo je bolje“.
Uspeo je nekako Piksi uz pomoć sistema koji značajno olakšava da reprezentaciju odvede i na Evropsko prvenstvo posle skoro četvrt veka i veže dva velika takmičenja. Uspeh realno gledajući ako se pogleda moderna fudbalska istorija i sposobnost da se na tom polju samouništimo.
Sa druge strane, nije ni smelo da nam se desi da na ne odemo na Evropsko prvenstvo na koje odlaze i mnoge nefudbalske nacije.
Bilo je to ipak dovoljno da Piksi zadrži status heroja, makar kad pogleda odraz u ogledalu. Kako to biva kod nas, kada jednom napraviš uspeh, narod traži još, više, brže, bolje…
Dobili smo novu eliminaciju, još jači osećaj da je sve pogrešno do koske i cepanja na relaciji selektor i igrači.
Ni mediji, ni javnost više nisu imali razumevanja za donedavnog heroja koji je zaglibio i u političku kanalizaciju aktuelnog režima.
Uostalom, koliko vas je pomislimo slušajući selektora u poslednjih godinu dana da sluša vrhovnog vođu koji nas proganja i na javi i u snu… Ili bolje rečeno u košmarima.
Piksi je uveliko počeo da menja odelo superheroja i uskočio u odelo političkog demagoga.
Posle Evropskog prvenstva je morao da ode, a odlučio je ili on ili neko umesto njega da treba da ostane. Da sve vreme od tog neuspeha bude vreća za udaranje svakog kome nešto nije bilo po volji.
Izgubljen u takvom narativu i još uvek zaslepljen odrazom sopstvene veličine u ogledalu, samo je kopao još dublju jamu izjavama i ponašanjem.
„Šta bre eventualno“ je bio prirodni, spontani uzvik čoveka koji puca od samopouzdanja i zna šta radi. Sve što je izgovorio u poslednjih nekoliko meseci je bio pokušaj slomljenog čoveka da ohrabri sebe i nekako ubedi plebs da je on još uvek Taj.
A nije bio, nije ponovo postao heroj nacije. Ako bi to uopšte i bio čak i da je pobedio Albaniju.
Na kraju balade, dobili smo samo izvinjenje naciji. Ono izvinjenje koje stigne prekasno i najčešće ne znači ništa. Natopljeno bolom zbog sopstvenog pada i jedom i besom koji je izvirao iz svake pore i izgovorene reči.
Došao je Piksi da bude heroj nacije, a zapravo je kao u stihovima grupe Azra došao da bude fantom slobode i da nas vodi ravno do dna.
PIKSIJEVA BRUKA
0
0
0
0
0
0
BONUS VIDEO Aston Villa vs. Crystal Palace – Game Highlights
