Čak i sa potkovicom, žaba u srpskom fudbalu ostaje žaba

Zbog čega?

Od početka sezone u klubovima širom Srbije viđeno je čak 40 promena trenera.

Ako uzmemo samo vremenski period otkako je počelo i samo takmičenje u Superligi (prva utakmica odigrana 19. jula 2024. godine), viđene su 32 promene trenera.

Kako je od tog datuma prošlo 33 nedelje, matematika je jasna - u Superligi Srbije trenerska promena se dogodi na svakih sedam dana prosečno.

I da to pročita neko ko nema apsolutno nikakvog predznanja o srpskom fudbalu, pomislio bi da je razlog za to apsolutno nezadovoljstvo radom jer se ne zna ko ima veće ambicije, a kako je Crvena zvezda odmakla na +21 u odnosu na sve, prvobitna očekivanja srpskih klubova su pala niz vodu.

Ali...

Zbog čega smo na početku teksta spomenuli onu izreku?

Jer srpski klubovi, dok menjaju trenere kao čarape, i izgledaju kao žabe koje u ovom slučaju gledaju kako to rade u inostranstvu kad nešto ne ide kako je očekivano, pa trener "dobije nogu" kako bi bila izvršena nekakva "šok terapija" pre nego što stvari odu predaleko.

I očekivano je da trenere menjaju Partizan (Aleksandar Stanojević, Savo Milošević, Marko Jovanović kao vršilac dužnosti, Srđan Blagojević), potom Vojvodina (Božidar Bandović, Nemanja Krtolica, Nenad Lalatović, Miroslav Tanjga), te TSC (Dean Klafurić, Jovan Damjanović, Slavko Matić), tri tima koja zaista ne uspevaju da dođu do željenih rezultata i imaju dosta problema od početka sezone, postavlja se pitanje šta sprečava one druge da stanu iza svojih stratega?

Primera radi, Mladost iz Lučana, četvrtoplasirana ekipa trenutno na tabeli Superlige Srbije, promenila je trenera neverovatna tri puta?!

Zbog čega je to problematično?

Ako pogledamo tabelu i dešavanja u srpskom fudbalu, Crvena zvezda je kvalitetom neuporedivo iznad ostatka lige, te je od početka bilo jasno da će crveno-beli gotovo izvesno osvojiti titulu, kao i da će Partizan, uprkos svim problemima, biti glavni faktor u borbi za drugu poziciju, što je situacija koja je aktuelna više od tri decenije.

Dakle, na ostalim timovima je da se bore za neku od preostalih 14 pozicija. Uzevši to u obzir, te najčešći nedostatak kvaliteta u klubovima van Topčiderskog brda, nameće se pitanje šta konkrento te promene trenera donose i koja je zapravo njihova svrha?

Jer teško je pomisliti da se iza njih krije zaista želja da nekom "šok terapijom" bude nešto konkretno promenjeno, pogotovo što apsolutno ista šema postoji iz sezone u sezonu - a konačan rezultat je apsolutno identičan, samo se brojke menjaju.

Pre je ovakva praksa plod toga što održava privid nekakvog rada i želje da se stvari promene na bolje. Akcenat na reči "privid", jer da ta želja zaista postoji, povremeno bi se dogodilo i da neko dobije šansu na duže. TSC-u se isplatilo sa Zoltanom Sabom, pa sa Žarkom Lazetićem, dakle - potrebno je samo pronaći pravog čoveka i stati iza njega, te dopustiti mu da izgradi određeni sistem.

Ovako, postavlja se pitanje kako treneri za koje ionako postoji veliki znak pitanja nad kolonom "kvalitet" mogu da promene nešto u situacijama kad je pitanje dana kada će dobiti otkaz - čak i u onda kada za to ne postoji neki konkretan povod, već je plod pukog pomodarstva. Da ne pričamo o tome da ima i onih trenera kojima je potrebno vreme da svoje zamisli prenesu igračima, ali i igračima da određene stvari prihvate.

Da stvar bude još bizarnija, teško da postoji neki ozbiljniji finansijski motiv za klubove iz Superlige da po svaku cenu pokušavaju da opstanu, uzevši u obzir činjenicu da novac od TV prava u Srbiji nije preterano bitan faktor, pa je stoga još čudnije da gotovo svi po maltene preslikanom šablonu trenere menjaju gotovo na nedeljnoj bazi - iako ne postoji apsolutno nijedan konkretan dokaz da tolike promene trenera donose bilo šta pozitivno.

Naprotiv, tamo gde postoji zapravo shvatanje fudbala, mogu samo da odmognu.