Pet miliona ljudi slavilo kao što niko nikad neće. Zamislite da skačete sa nadvožnjaka u otvoren autobus. Zamislite da krvave glave na nosilima pevate i mlatite rukom u ritmu pesme samo zato što je vaša reprezentacija šampion sveta.
Ne pokušavajte da razumete, nećete uspeti… Niti mislim da ja to doživljavam kao „gaučosi“, jer je nemoguće, ali mogu da se divim toj strasti i emeocijama koju Argentinci tako iskreno ispoljavaju prema fudbalu. I životu. Ali njima između fudbala i života stoji znak jednakosti.
I sad kada slave i raduju se tituli prvaka sveta kao sada, i onda kada tuguju i tragično doživljavaju neuspehe idola nacije.
Više od četiri miliona ljudi slavilo je na ulicama Buenos Ajresa zajedno sa Lionelom Mesijem i ostalim fudbalerima koji su se vratili sa „boginjom“ iz Katara i postali besmrtni. Kažu da je bilo možda i više od pet. Pet miliona ljudi!?
PROČITAJTE JOŠ
Onaj snimak kako pluta reka ljudi i neverovatno se ukrštaju na petlji viđen je toliko puta, gde god sam „pošao“ društvenim mrežama naleteo bih pravo na njega. I svaki put je taj snimak delovao sve luđe.
Tih 20 sekundi su nešto potpuno neverovatno. Nezamislivo bilo gde drugde osim na ulicama Argentine, apsolutno neponovljivo. Šta je ono, ljudi? Kakvo je ono slavlje? Od četiri ujutru, pa do ko zna kad je trajalo…
Milioni ljudi bili su već u zoru na ulicama, potpuno egzaltirani, samo da ugledaju šampione sveta u otvorenom autobusu.
Ni to što su šampion morali da budu evakuisani helikopterom (!), jer je autobus prešao 14 kilometara za više od četiri sata (zli jezici bi rekli da je u Beogradu to redovno stanje), nije ih zaustavilo.
Slaviće verovatno zauvek… Svaki sat, svaki dan, godinama. Onako kako samo oni umeju, čistih srca, prepuni emocija, strašću koja se oseća svuda.
Ljudi koji su spremni da žrtvuju živote, da se nađu u milionskoj masi, da skaču sa nadvožnjaka u otvoren autobus sa fudbalerima, da do pucanja glasnih žica pevaju Mesiju i ostalim herojima. Da nikad ne zaborave ni Dijega Armanda Maradonu za kojim i dalje plaču i plakaće.
Tokom proslave videli smo mnogo ludih scena, ali i jednu poprilično dramatičnu, jer je jedan navijač otišao predaleko. U trenutku kada je autobus sa igračima Argentine prolazio ispod jednog nadvožnjaka, pokušao je da skoči na njega, nije uspeo, promašio je vozilo i pao sa nekoliko metara visine.
Ludnica je možda i blaga reč za ono sve što se dešavalo u Buenos Ajresu, a šampionska euforija pretvarala se u istinsku histeriju. Jedna od nadrealnih scena prikazala je milionsku masu u kojoj se na nosilima našao i navijač krvave glave koji je, sav u zavojima i uprkos teškim povredama, pevao i mlatio rukom u ritmu.
Situacija je bila na ivici da izmakne kontroli, ako do tada već nije, pa autobus sa igračima više nije mogao ni napred ni nazad kroz gomilu. Na kraju je policija morala da izdvoji autobus iz mase i odvede ga na bezbedno, odakle su igrači evakuisani u dva helikoptera. Više puta su letelicom preleteli centar grada, a zatim su se uputili u predsedničku palatu na svečani prijem.
Kako je noć odmicala, došlo je vreme da heroji pođu kućama, a Mesija su i tamo dočekali, 300 kilometara dalje u rodnom Rozariju.
Zato je sve što se dešavalo u trenucima slavlja na argentinskim ulicama za nezaborav. Mogu da budu i fanatici, i ludaci, i kako god da ih „krstite“, ali oni su svakako emotivne duše koje strastveno žive fudbal.
I zato, što bi Argentinci rekli, ni ne pokušavajte da razumete, jer nećete uspeti.
BONUS VIDEO Doček Argentinaca u Buenos Ajresu
